U tuđim cipelama

Mi, štokavski južni Sloveni, imamo već nekog iskustva sa zajedničkim udžbenikom, zapravo zajedničkom zvaničnom interpretacijom istorije, i trebalo bi znati da tako nešto nije nikakav garant društvenog konsenzusa o takozvanoj istorijskoj istini. U kontekstu socijalističke Jugoslavije, u mnogim porodicama su očito postojale istorija koja se učila u školi i istorija koja se učila kod kuće, a jaz između te dve istorije se krajem prošlog veka iskazao u svoj svojoj širini. Ne sporeći da bi moglo biti dobro kad bi „Beograd, Zagreb i Sarajevo napisali zajednički udžbenik istorije”, želim ovde da ponudim lakši i jeftiniji, a potencijalno možda i efektniji način da se postigne sličan cilj. Trebalo bi da beogradska deca nakon što pređu gradivo iz beogradskih udžbenika istorije, prouče šta o tim istim događajima piše u zagrebačkim i sarajevskim udžbenicima za isti uzrast. Isto, naravno, mutatis mutandis, vredi i za zagrebačku i sarajevsku decu.

Ideja, zapravo, i nije bog zna kako originalna. Ona zapravo predstavlja tek varijaciju na ideju Bertranda Rasela o potrebi da, naprimer, engleska deca o Napoleonu uče i iz francuskih izvora. Pozivajući se na Rasela, odnosno na ideju o takvoj nastavi istorije, Danilo Kiš (u Času anatomije) piše: „Uveren sam da bi ovakva nastava istorije imala dalekosežne posledice i ovakva bi teorija istorijskog relativiteta imala značaj i reperkusije ne manje od onih što ih je imala Ajnštajnova teorija i da bi se rešili mnogi nesporazumi i otklonile mnoge tragične zablude”.

Svest o istorijskom relativitetu (odnosno o postojanju više interpretacija istih istorijskih događaja) za buduće generacije bila bi dragocenija od postojanja zajedničkog udžbenika istorije. Čak i kad bi deca iz Srbije, Hrvatske te Bosne i Hercegovine učila istoriju iz jednog istog udžbenika, roditelji bi im kod kuće često pojasnili da se u tom udžbeniku naše žrtve umanjuju, a naši (navodni) zločini preuveličavaju. Ne postoji dovoljno visoka instanca koja može garantovati da se određena interpretacija nekog istorijskog događaja u jednom društvu nametne kao jedina moguća i validna. Jedan skoro anegdotalan detalj iz nedavneprošlosti o tome mnogo govori. Naime, kad je Međunarodni sud pravde u Hagu doneo odluku po tužbi Bosne i Hercegovine protiv Srbije (kao pravne sledbenice nekadašnje državne zajednice Srbije i Crne Gore) za genocid, odnosno kad ta presuda nije bila u skladu sa onim šta se očekivalo u Sarajevu, član Predsedništva BiH Željko Komšić izjavio je da, parafraziram, on poštuje odluku suda, ali da on takođe zna kako će u svojoj kući svojoj deci govoriti o onom šta se u ratu zapravo desilo. Stvar je indikativnija zbog činjenice da je kao glavni motiv za odbijanje svake ideje o vansudskoj nagodbi povodom tužbe u javnosti u Sarajevu navođena potreba za utvrđivanjem istorijske istine, s potenciranjem da je ona mnogo važnija i od eventualne mogućnosti da Srbija Bosni i Hercegovini plaća ratnu odštetu. Kad presuda, međutim, nije bila onakva kakva se priželjkivala, onda se i dotad unisona vera u visoki integritet suda poljuljala. (Slično je, uostalom, bilo i u Srbiji, a sa istim sudom, nakon odluke o pitanju legalnosti proglašenja nezavisnosti Kosova.)

Šta, dakle, želim reći? Možda je preambiciozno očekivati konsenzus o našoj zajedničkoj skorijoj prošlosti. To se, naravno, ne odnosi na neki osnovni okvir podataka i faktografije, ali na akcente i interpretacije – da. Važno je, međutim, da nove generacije u državama čiji su glavni gradovi Beograd, Zagreb i Sarajevo znaju da doživljaj rata i raspada Jugoslavije kakav je dominantan u njihovoj sredini nije takav u drugim sredinama, odnosno da sinovi i kćeri, unuci i unuke pripadnika različitih zaraćenih strana iz poslednje decenije dvadesetog veka uče istoriju iz perspektive svih zaraćenih strana, svesni da nijedna istorija nije stoprocentno istinita, ali svesni takođe i opasnosti apstraktne ekvidistance, odnosno iluzije da su sve te istorije od stoprocentne istine podjednako udaljene. Stoprocentna istorijska istina slična je idealnim gasovima u smislu da u stvarnosti ne postoji. U vremenu kad su i istorijske interpretacije Drugog svetskog rata u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu, udaljenije nego ranije, možda je, ponavljam, i preambiciozno očekivati zajedničku zvaničnu istorijsku interpretaciju ratnog raspada Jugoslavije, ali bi barem trebalo biti moguće i u tom smislu empatijski ući u tuđe cipele.

Pisac iz Sarajeva