Губитници су ученици

Резултат двомесечног исцрпљивања просветних радника, родитеља, деце и владе јесу – бес и разочарање. Наставници су и даље незадовољни платама, бесни на владу и синдикалне лидере, родитељи негодују јер су морали да се додатно ангажују у кући и финансијски због пропуштених часова, а разочарани су и ђаци због надокнаде градива и враћања часова на 45 минута.

Шта се заправо догодило за ова два месеца? Иако су неки овај штрајк доживели као увод у масовне протесте, пад владе и нове изборе, у реалности, први пут за готово 20 година изостала је општа подршка јавности, па и политичких партија, што је дочекано коментарима „били смо вам добри кад смо шетали деведесетих ”. Један синдикат се „поцепао”, други је потписао Протокол после месец дана штрајка. Преостала два и по-три синдиката, пристала су на исто то, после још месец дана исцрпљивања свих нас, па и својих чланова.

И без обзира на то што су синдикални лидери негирали тврдње министра просвете и науке да је овде реч о борби за чланство, чињеница јесте да се синдикална сцена искристалисала и да ове синдикате нећемо скоро гледати заједно. Јер, оно што говоре када се угасе камере своди се на следеће: један је издајник, иако се на крају показао да је лукав, другог су прозвали Лех Валенсом, иза трећег стоји најјача опозициона партија, а иза четвртог не стоји нико, па ни чланство…

Оно што никада није било спорно, јесте да они који уче и васпитавају нашу децу треба да буду далеко боље плаћени за тај тежак и одговоран посао. Међутим, тачно је и да многи родитељи те деце раде за упола мање плате и да је велики број незапослених са факултетским дипломама који би све дали да могу да држе дневник у рукама за коверат због којег се жале њихове запослене колеге. Тачно је и да су наставници уписивали час од 45 минута, а одлазили после 30. Тачно је и да су, за сваки случај, уписивали оцене у свеске уместо у дневнике, да децу не би могао да оцени неко други…

Министра просвете штрајк није уздрмао, иако су многи тражили његову оставку и смену, али га јесте уздрмао билборд приватног универзитета на којем предаје. Влада је остала доследна од почетка до краја и чак су највећи оптимисти с почетка штрајка после два месеца у чуду коментарисали „да никада нису издржали оволико дуго”…

И без обзира на то ко је овим штрајком добио, прави губитници на крају су – деца. Одрасли им нису показали како треба да се боре за своје ставове, права, идеје, нису им показали шта значи бити одговоран грађанин, нису их научили ни ономе што је било предвиђено овогодишњим наставним планом и програмом.

Наставници, синдикалисти, министри – да ли је ово била лекција коју су наша деца требала да науче ове школске године?