Голубарници гледају у небо

Ре­ћи ћу вам ре­че­ни­цу ко­ја је пот­пу­но тач­на и са ко­јом сам по­чео бе­ле­шке за свој днев­ник: „У жи­во­ту сам учи­нио ви­ше не­го што сам оче­ки­вао и ма­ње не­го што сам мо­гао”. Учи­нио сам ви­ше не­го што сам оче­ки­вао, јер млад чо­век не мо­же да пред­ви­ди све шта ће му се де­си­ти и шта ће ура­ди­ти. Ма­ње сам ура­дио не­го што сам мо­гао јер сам по­тро­шио сил­не го­ди­не у та­ко­зва­ној бор­би за еле­мен­тар­ну ег­зи­стен­ци­ју, ка­же ака­де­мик, драм­ски пи­сац и сце­на­ри­ста Ду­шан Ко­ва­че­вић. Aутор култ­них драм­ских тек­сто­ва „Ма­ра­тон­ци тр­че по­ча­сни круг”, „Ра­до­ван Тре­ћи”, „Ко то та­мо пе­ва”, „Бал­кан­ски шпи­јун”, „Све­ти Ге­ор­ги­је уби­ва ажда­ху”... ко­ји су му до­не­ли зва­ње са­вре­ме­ног Ну­ши­ћа, пpоте­клих да­на пред­ста­вио је сво­ју нај­но­ви­ју дра­му „Жи­вот у те­сним ци­пе­ла­ма” ко­ју је и ре­жи­рао у Зве­зда­ра те­а­тру.

Од­ра­ста­ње у кра­ју у ко­јем су жи­ве­ли Јан­ко Ве­се­ли­но­вић, Ла­за Ла­за­ре­вић и дру­ги (Ко­ва­че­вић је ро­ђен у Мр­ђе­нов­цу, по­ред Шап­ца), уве­ли­ко је ути­ца­ло на ње­го­ву деч­ју ма­шту, јер је као де­чак њи­хо­ва де­ла ра­до чи­тао. Ње­го­ва се­ћа­ња на де­тињ­ство ве­за­на су за три ве­ли­ке љу­ба­ви, три оп­се­си­је.

– Јед­на је би­ла ве­за­ност за свет пти­ца и жи­во­ти­ња. Од ка­да сам про­хо­дао др­же­ћи се за јед­ног на­шег пса, па до да­нас, то је па­ра­лел­ни и ва­жан део мог жи­во­та. Не­где са шест-се­дам го­ди­на сам до­био пр­ви пар го­лу­бо­ва и већ та­да ушао у свет го­лу­бар­ства. Љу­ди ко­ји се ба­ве тим зна­ју ко­ли­ко је та вр­ста за­ви­сно­сти те­шка, озбиљ­на и ле­па. Од­ра­ста­ње уз го­лу­бар­ник и гле­да­ње у не­бо да­ло ми је дру­ги по­глед на свет: Не са­мо на пти­це ко­је ле­те и љу­бав пре­ма њи­ма, по­глед пре­ма њи­ма био је не­што уз­бу­дљи­во, зна­чај­но, све­тло и но­во. И да­нас имам у ком­ши­лу­ку згра­ду где од­ла­зим сва­ки дан, а где ве­ли­ко ја­то го­лу­бо­ва сле­ће да их на­хра­ним. Та па­ра­ле­ла и ве­за из де­тињ­ства је оста­ла не­у­ни­шти­ва. Да имам мо­гућ­но­сти и вре­ме­на и да­нас бих се ба­вио га­је­њем го­лу­бо­ва.

Дру­га при­ча је ба­вље­ње фуд­ба­лом: Ка­ко сам про­хо­дао, чи­ни ми се, по­чео сам да тр­чим за лоп­том. И до да­нас ми је фуд­бал, не као игра не­го као умет­ност ис­пу­нио ве­ли­ки део жи­во­та. Не­ки пут у ша­ли ка­жем да сам про­вео то­ли­ко вре­ме­на уче­ћи стра­не је­зи­ке ко­ли­ко сам про­вео на ра­зним те­ре­ни­ма, ве­ро­ват­но бих на­у­чио нај­ма­ње 10 стра­них је­зи­ка, од то­га и ки­не­ски и ја­пан­ски је­зик. Са јед­не стра­не, та при­ча о фуд­ба­лу ми је од­у­зе­ла по­при­лич­но вре­ме­на, са дру­ге ме је одр­жа­ла у жи­во­ту, фи­зич­кој кон­ди­ци­ји, да мо­гу да из­др­жим ове по­сло­ве ко­ји су ве­за­ни за по­зо­ри­ште и филм. И про­фе­со­ри су због то­га има­ли ви­ше раз­у­ме­ва­ња. За­хва­љу­ју­ћи тр­ча­њу за лоп­том не­ка­ко сам лак­ше про­тр­чао кроз шко­ло­ва­ње.

Балкон с погледом на завичај

Тре­ћа при­ча из Ко­ва­че­ви­ће­вог де­тињ­ства су књи­ге. Би­бли­о­те­ка је би­ла ње­го­ва дру­га ку­ћа.

–То је при­ча о пе­де­се­тим-ше­зде­се­тим го­ди­на­ма про­шлог ве­ка. Пе­ри­о­ду по­сле ра­та ка­да смо сви жи­ве­ли слич­но. Ма­ње-ви­ше си­ро­ма­шно, или на иви­ци си­ро­ма­штва, ка­да је свет у ко­јем смо жи­ве­ли био ску­чен, скро­ман, по­ма­ло кла­у­стро­фо­би­чан. Та­да су књи­ге до­но­си­ле све­тлост и но­ва са­зна­ња, про­сто­ре. Осло­ба­ђа­ле су ме од сва­ко­днев­ног, по­при­лич­но тмур­ног жи­во­та – при­ча Ко­ва­че­вић.

Пр­ве го­ди­не жи­во­та про­вео је ју­нак на­ше при­че на се­лу и те го­ди­не пам­ти по сло­бо­ди ко­ју је имао као де­чак. Се­ћа се ве­ли­ког дво­ри­шта пре­пу­ног љу­ди, жи­ви­не и све­га оно­га че­га на се­о­ском има­њу има.

– Из тог ра­ног пе­ри­о­да се­ћам се нај­ви­ше ба­бе Љу­би­це ко­ја ме је чи­ни ми се из ру­ку ис­пу­сти­ла тек ка­да сам на­пу­нио три-че­ти­ри го­ди­не, јер сам у ку­ћи Ко­ва­че­ви­ћа, где је би­ло до­ста уку­ћа­на, био пр­ви унук. Иако ма­ла и сит­на же­на, по цео дан је тр­ча­ла. Ни­ка­да је ни­сам ви­део да је се­де­ла. А и ако је се­де­ла, ра­ди­ла је два по­сла у исто вре­ме. Тај пе­ри­од пам­тим као леп­ши део жи­во­та. Мно­га се­ћа­ња из де­тињ­ства и ра­не мла­до­сти сам за­пам­тио и ка­сни­је их спа­са­вао од за­бо­ра­ва ис­пи­су­ју­ћи не­ке при­че – се­ћа се Ко­ва­че­вић.

Од­ла­зак у Но­ви Сад, где је отац до­био но­ву пре­ко­ман­ду, јер је био вој­но ли­це, адап­та­ци­ја на но­ви мен­та­ли­тет, на­ја­ви­ли су но­во по­гла­вље у Ко­ва­че­ви­ће­вом жи­во­ту.

– Тра­гич­ни­ја при­ча у од­ра­ста­њу ко­је пам­тим као но­ћу мо­ру би­ло је пре­се­ље­ње из Шап­ца у Но­ви Сад. Не због то­га што сам на­пу­штао дво­ри­ште и крај у ко­јем сам од­ра­стао већ због стра­шне чи­ње­ни­це да сам мо­рао у ро­ку од ме­сец да­на да по­де­лим све го­лу­бо­ве при­ја­те­љи­ма и род­би­ни. Тај ра­ста­нак са пти­ца­ма и од­ла­зак из дво­ри­шта, ка­да сам се по­след­њи пут окре­нуо на ка­пи­ји и по­гле­дао уна­зад, је­дан је од тра­гич­ни­јих тре­ну­та­ка у мом жи­во­ту. У Но­вом Са­ду сам жи­вео у со­ли­те­ру што је за ме­не би­ла нео­пи­си­ва не­сре­ћа. Са бал­ко­на сам са ту­гом гле­дао пут пре­ко Ири­шког вен­ца ко­ји во­ди за Ша­бац. Ни­ка­да ни­сам мо­гао да се при­вик­нем на со­ли­тер. Це­ла та при­ча је спа­ко­ва­на у „Ра­до­ва­ну”, чо­ве­ку из за­ви­ча­ја ко­ји жи­ви на 12. спра­ту и ко­ји не зна шта ће го­ре – са гор­чи­ном у гла­су ка­же наш са­го­вор­ник.

Ипак, Ко­ва­че­вић је у Но­вом Са­ду за­во­лео по­зо­ри­ште и ра­дио пр­ву ама­тер­ску пред­ста­ву. Та­да ни­је знао да ће се ба­ви­ти по­зо­ри­штем, али је на чу­дан на­чин ус­по­ста­вио при­сан кон­такт са сце­ном.

По­ред Шап­ца и Но­вог Са­да, Бе­о­град где до­ла­зи на сту­ди­је је тре­ћи град ко­ји је имао ва­жну уло­гу у Ко­ва­че­ви­ће­вом жи­во­ту.

– Де­тињ­ство и мла­дост, уз све што по­ми­њем, ве­ли­ким де­лом сам по­све­тио сли­ка­њу. Во­лео сам да се играм и да на пра­зним ли­сто­ви­ма па­пи­ра или ча­со­ви­ма ли­ков­ног сли­кам са ве­ли­ким жа­ром. По­же­лео сам да сту­ди­рам сли­кар­ство и сти­гао у Бе­о­град са же­љом да упи­шем Ли­ков­ну ака­де­ми­ју. Да бих мо­гао да се при­пре­мим за при­јем­ни ис­пит, у ме­ђу­вре­ме­ну сам упи­сао Исто­ри­ју умет­но­сти, јер ми је би­ло по­треб­но кла­сич­но пред­зна­ње. Слу­чај­но, ма­да све ви­ше ве­ру­јем да је слу­чај­ност не­ка­да и под­све­сна на­ме­ра, свра­тим на Ака­де­ми­ју за филм, ра­дио-те­ле­ви­зи­ју и по­зо­ри­ште, ко­ја је би­ла у су­сед­ству Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та у Кнез Ми­ха­и­ло­вој ули­ци. На огла­сној та­бли сам ви­део да је об­ја­вљен кон­курс за при­јем­ни ис­пит, те 1969. го­ди­не. Имао сам при­чу на­лик на ду­жу при­по­вет­ку или кра­ћи ро­ман и, упр­кос про­по­зи­ци­ја­ма, мој рад је про­шао. Лич­но ни­сам ни­шта оче­ки­вао, јер сам ра­чу­нао да сам про­ма­шио те­му. Не се­ћам се на­сло­ва при­че, јер сам тај рад ка­сни­је уни­штио. Че­ти­ри го­ди­не сам про­вео на ака­де­ми­ји, пр­ви пут у ам­би­јен­ту и про­сто­ру ко­ји ми је од­го­ва­рао – при­се­ћа се драм­ски пи­сац.

То­ком сту­ди­ја Ко­ва­че­вић је, ка­ко ка­же, имао сре­ћу да је на­и­шао на сјај­не про­фе­со­ре ко­ји су му по­ма­га­ли да се сна­ђе у но­вом све­ту.

– На дру­гој го­ди­ни ми је пре­да­вао Јо­ван Ва­ва Хри­стић, на тре­ћој Вла­ди­мир Ста­мен­ко­вић ко­ји ће од­не­ти „Ма­ра­тон­це” у Ате­ље 212, јер сам та­да за­вр­шио ову дра­му. На че­твр­тој го­ди­ни Сло­бо­дан Бо­ба Се­ле­нић. Tада сам као ди­плом­ски рад на­пи­сао „Ра­до­ва­на”. Ти про­фе­со­ри су би­ли из­у­зет­но ва­жни у мом по­ку­ша­ју да се ба­вим пи­са­њем као про­фе­си­јом – до­да­је Ко­ва­че­вић.

Краљица и труст мозгова

Ра­них се­дам­де­се­тих срео је љу­де са ко­ји­ма ће ка­сни­је ра­ди­ти У Ате­ље 212 Ко­ва­че­вић зва­нич­но до­ла­зи дав­не 1971. го­ди­не. Пре то­га по­се­ћи­вао је по­зо­ри­шну ку­ћу као сту­дент и ка­ко то бу­де, ни­је имао но­вац за кар­те, али је са ко­ле­га­ма мо­гао да уђе са ин­дек­сом и гле­да пред­ста­ве кад је би­ло ме­ста.

– Се­ћам се чу­ве­не ре­че­ни­це ко­ју би на спо­ред­ним вра­ти­ма из­го­во­рио Зо­ран Рад­ми­ло­вић ко­ји је та­да играо пред­ста­ве ко­је су би­ле кр­ца­те, по­себ­но „Иби”: „Хај­де са­да да уђу вој­ни­ци, ђа­ци, ови оста­ли не­ка са­че­ка­ју”. Ово по­ми­њем за­то што ће „Иби” би­ти пр­ва ини­ци­јал­на иде­ја и же­ља да на­пи­шем не­што за Зо­ра­на Рад­ми­ло­ви­ћа. Бо­ри­слав Ми­ха­и­ло­вић Ми­хиз је та­да био дра­ма­тург, као и Да­ни­ло Киш, Јо­ван Ћи­ри­лов, Бор­ка Па­ви­ће­вић. Они су се не­где у сво­јим по­ша­ли­ца­ма на­зи­ва­ли „тру­стом мо­зго­ва”. Ми­ра Тра­и­ло­вић је би­ла кра­љи­ца по­зо­ри­шта и она је во­ди­ла, ако би се мо­гло ре­ћи по­ли­тич­ким жар­го­ном: спољ­ну по­ли­ти­ку ку­ће, а по­ме­ну­та го­спо­да су бри­ну­ла о жи­во­ту Ате­љеа 212. Би­ло је то моћ­но по­зо­ри­ште са глум­ци­ма у нај­бо­љим го­ди­на­ма. Да­нас су све то та­ко­зва­не ле­ген­де срп­ског по­зо­ри­шта и фил­ма. Чи­ни ми се да смо се сре­ли у пра­вом тре­нут­ку. Ја са ве­ли­ком же­љом и ам­би­ци­ја­ма, они у сво­јим нај­бо­љим го­ди­на­ма да игра­ју. На­ше при­ја­тељ­ство и дру­же­ње је тра­ја­ло пре­ко 20 го­ди­на.

– При­ја­тељ­ство је из­у­зет­но озбиљ­на реч. Осе­ћа­ње ко­је не мо­же чак ни јед­ном ре­че­ни­цом да се де­фи­ни­ше. А ми­слим да и не тре­ба. При­ја­тељ­ство јед­но­став­но по­сто­ји или не по­сто­ји. Оно се гра­ди, а те­шко се раз­гра­ђу­је. Ка­ко го­ди­не не­у­мит­но про­ла­зе, мно­ги од тих љу­ди су оти­шли пре вре­ме­на. И због то­га што је овај не­срећ­ни пе­ри­од на­шег жи­вље­ња то­ком де­ве­де­се­тих мно­ге са­млео. Спи­сак љу­ди ко­ји су на­пу­сти­ли овај свет од де­ве­де­се­те го­ди­не про­шлог ве­ка па до 2000. је „књи­га мр­твих”. Јед­ном смо по­ку­ша­ли да на­пра­ви­мо, овлаш, спи­сак ва­жних љу­ди ко­ји су оти­шли из све­та по­зо­ри­шта, фил­ма, ли­те­ра­ту­ре и за­у­ста­ви­ли смо се по­сле 15-20 ми­ну­та на бро­ју од 50. Реч је о име­ни­ма ко­ја су обе­ле­жи­ла на­ше по­сто­ја­ње, наш ду­хов­ни свет од Дру­гог свет­ског ра­та до 2000. го­ди­не.

До­ла­зак и жи­вот у Бе­о­гра­ду Ду­ша­на Ко­ва­че­ви­ћа обе­ле­жи­ла је ње­го­ва чу­ве­на те­за: „Ни­ка­да се не зна за­што је до­бро у Бе­о­град до­ћи си­ро­ма­шан”.

– Та чи­ње­ни­ца, та не­ма­шти­на ме је вр­ло че­сто при­си­ља­ва­ла да ра­дим не­у­по­ре­ди­во ви­ше и од­го­вор­ни­је од при­ја­те­ља ко­ји су жи­ве­ли у Бе­о­гра­ду и ко­ји су има­ли ту при­ви­ле­ги­ју да по­сле пре­да­ва­ња оду ку­ћи где ће их са­че­ка­ти нор­ма­лан гра­ђан­ски жи­вот. Си­лом при­ли­ка био сам осу­ђен да из­ме­ђу пре­по­днев­них и по­сле­по­днев­них пре­да­ва­ња вре­ме про­во­дим у би­бли­о­те­ци. Мо­ја да­на­шња адре­са је тач­но два­де­се­та од до­ла­ска у Бе­о­град. Због по­ли­тич­ких про­бле­ма из­гу­био сам сти­пен­ди­ју на дру­гој го­ди­ни сту­ди­ја и по­сто­ја­ла је озбиљ­на опа­сност да по­сле то­га на­пу­стим сту­ди­је. Да се спа­ку­јем и одем у свет. Он­да сам сео и на­пи­сао две ра­дио-дра­ме ко­је су осво­ји­ле на­гра­де на кон­кур­си­ма. Од тог нов­ца сам жи­вео то­ком сту­ди­ја, се­ћа се тог пе­ри­о­да жи­во­та наш са­го­вор­ник.

У политици из самоодбране

Љу­бав пре­ма сли­кар­ству пре­нео је Ду­шан Ко­ва­че­вић у сво­је дра­ме и фил­мо­ве. То об­ја­шња­ва ре­чи­ма: „Ка­да пи­шем ди­да­ска­ли­је за дра­ме или опи­се за филм­ске сце­на­ри­је, ја пи­шем, ства­рам сли­ке”.

Свој по­глед на ствар­ност Ду­шан Ко­ва­че­вић пред­ста­вља кроз сво­је дра­ме, ко­је бо­ји „јар­ким” бо­ја­ма, са алу­зи­ја­ма на по­ли­ти­ку и све што она са со­бом но­си.

– Ра­дио сам оно што во­лим. Ка­да ра­ди­те оно што во­ли­те то је те­шко, а ка­да ра­ди­те не­што што не во­ли­те то је тра­ге­ди­ја. По­ку­шао сам два-три пу­та да ра­дим оно што не во­лим и он­да сам се раз­бо­лео. Бу­квал­но ни­сам мо­гао да сед­нем за ма­ши­ну, а да не до­би­јем грип. Схва­тио сам да ор­га­ни­зам пру­жа от­пор том ра­ду и од­у­ста­јао сам од тих по­сло­ва. Та­ко да се по­но­во вра­ћам на те­зу: шта би би­ло да сам од­ра­стао у ку­ћи ко­ја је мо­гла да ми омо­гу­ћи дру­гу вр­сту шко­ло­ва­ња, ег­зи­стен­ци­је. Не бих про­шао кроз ту тор­ту­ру и не бих пи­сао та­кве дра­ме. Био бих пи­сац не­чег са­свим дру­гог. У жи­во­ту би ми би­ло си­гур­но лак­ше и леп­ше, а мо­је дра­ме би си­гур­но би­ле си­ро­ма­шне. Ни­ка­да ни­сам при­стао да ра­дим не­што ис­кљу­чи­во за но­вац, а да ми се то што ра­дим не сви­ђа.

Са ко­ма­дом „Кла­у­стро­фо­бич­на ко­ме­ди­ја” дав­не 1987. го­ди­не за­по­че­ло је но­во по­гла­вље у умет­нич­ком жи­во­ту Ду­ша­на Ко­ва­че­ви­ћа у Зве­зда­ра те­а­тру, на чи­јем че­лу је и да­нас.

– Мој жи­вот у Бе­о­гра­ду је по­де­љен ван мо­је ку­ће, на две дру­ге ку­ће: Ате­ље 212 и Зве­зда­ра те­а­тар. Што се ти­че мо­јих по­ли­тич­ких опре­де­ље­ња, би­ла су увек иста. Ако је мо­гу­ће да у Ср­би­ји вла­да­ју љу­ди ко­ји су че­сти­ти, по­ште­ни, нор­мал­ни и па­мет­ни. Вр­ло че­сто се де­ша­ва да не­ка од тих на­ве­де­них ка­рак­те­ри­сти­ка не мо­же да се спо­ји за­јед­но са свим оста­лим. Ни­сам се ни­ка­да ба­вио по­ли­ти­ком у сми­слу ан­га­жо­ва­ња у по­ли­ти­ци и ни­сам био члан ни­јед­не стран­ке. У по­ли­ти­ци сам са­мо и ис­кљу­чи­во у са­мо­од­бра­ни.