Golubarnici gledaju u nebo

Re­ći ću vam re­če­ni­cu ko­ja je pot­pu­no tač­na i sa ko­jom sam po­čeo be­le­ške za svoj dnev­nik: „U ži­vo­tu sam uči­nio vi­še ne­go što sam oče­ki­vao i ma­nje ne­go što sam mo­gao”. Uči­nio sam vi­še ne­go što sam oče­ki­vao, jer mlad čo­vek ne mo­že da pred­vi­di sve šta će mu se de­si­ti i šta će ura­di­ti. Ma­nje sam ura­dio ne­go što sam mo­gao jer sam po­tro­šio sil­ne go­di­ne u ta­ko­zva­noj bor­bi za ele­men­tar­nu eg­zi­sten­ci­ju, ka­že aka­de­mik, dram­ski pi­sac i sce­na­ri­sta Du­šan Ko­va­če­vić. Autor kult­nih dram­skih tek­sto­va „Ma­ra­ton­ci tr­če po­ča­sni krug”, „Ra­do­van Tre­ći”, „Ko to ta­mo pe­va”, „Bal­kan­ski špi­jun”, „Sve­ti Ge­or­gi­je ubi­va ažda­hu”... ko­ji su mu do­ne­li zva­nje sa­vre­me­nog Nu­ši­ća, ppote­klih da­na pred­sta­vio je svo­ju naj­no­vi­ju dra­mu „Ži­vot u te­snim ci­pe­la­ma” ko­ju je i re­ži­rao u Zve­zda­ra te­a­tru.

Od­ra­sta­nje u kra­ju u ko­jem su ži­ve­li Jan­ko Ve­se­li­no­vić, La­za La­za­re­vić i dru­gi (Ko­va­če­vić je ro­đen u Mr­đe­nov­cu, po­red Šap­ca), uve­li­ko je uti­ca­lo na nje­go­vu deč­ju ma­štu, jer je kao de­čak nji­ho­va de­la ra­do či­tao. Nje­go­va se­ća­nja na de­tinj­stvo ve­za­na su za tri ve­li­ke lju­ba­vi, tri op­se­si­je.

– Jed­na je bi­la ve­za­nost za svet pti­ca i ži­vo­ti­nja. Od ka­da sam pro­ho­dao dr­že­ći se za jed­nog na­šeg psa, pa do da­nas, to je pa­ra­lel­ni i va­žan deo mog ži­vo­ta. Ne­gde sa šest-se­dam go­di­na sam do­bio pr­vi par go­lu­bo­va i već ta­da ušao u svet go­lu­bar­stva. Lju­di ko­ji se ba­ve tim zna­ju ko­li­ko je ta vr­sta za­vi­sno­sti te­ška, ozbilj­na i le­pa. Od­ra­sta­nje uz go­lu­bar­nik i gle­da­nje u ne­bo da­lo mi je dru­gi po­gled na svet: Ne sa­mo na pti­ce ko­je le­te i lju­bav pre­ma nji­ma, po­gled pre­ma nji­ma bio je ne­što uz­bu­dlji­vo, zna­čaj­no, sve­tlo i no­vo. I da­nas imam u kom­ši­lu­ku zgra­du gde od­la­zim sva­ki dan, a gde ve­li­ko ja­to go­lu­bo­va sle­će da ih na­hra­nim. Ta pa­ra­le­la i ve­za iz de­tinj­stva je osta­la ne­u­ni­šti­va. Da imam mo­guć­no­sti i vre­me­na i da­nas bih se ba­vio ga­je­njem go­lu­bo­va.

Dru­ga pri­ča je ba­vlje­nje fud­ba­lom: Ka­ko sam pro­ho­dao, či­ni mi se, po­čeo sam da tr­čim za lop­tom. I do da­nas mi je fud­bal, ne kao igra ne­go kao umet­nost is­pu­nio ve­li­ki deo ži­vo­ta. Ne­ki put u ša­li ka­žem da sam pro­veo to­li­ko vre­me­na uče­ći stra­ne je­zi­ke ko­li­ko sam pro­veo na ra­znim te­re­ni­ma, ve­ro­vat­no bih na­u­čio naj­ma­nje 10 stra­nih je­zi­ka, od to­ga i ki­ne­ski i ja­pan­ski je­zik. Sa jed­ne stra­ne, ta pri­ča o fud­ba­lu mi je od­u­ze­la po­pri­lič­no vre­me­na, sa dru­ge me je odr­ža­la u ži­vo­tu, fi­zič­koj kon­di­ci­ji, da mo­gu da iz­dr­žim ove po­slo­ve ko­ji su ve­za­ni za po­zo­ri­šte i film. I pro­fe­so­ri su zbog to­ga ima­li vi­še raz­u­me­va­nja. Za­hva­lju­ju­ći tr­ča­nju za lop­tom ne­ka­ko sam lak­še pro­tr­čao kroz ško­lo­va­nje.

Balkon s pogledom na zavičaj

Tre­ća pri­ča iz Ko­va­če­vi­će­vog de­tinj­stva su knji­ge. Bi­bli­o­te­ka je bi­la nje­go­va dru­ga ku­ća.

–To je pri­ča o pe­de­se­tim-še­zde­se­tim go­di­na­ma pro­šlog ve­ka. Pe­ri­o­du po­sle ra­ta ka­da smo svi ži­ve­li slič­no. Ma­nje-vi­še si­ro­ma­šno, ili na ivi­ci si­ro­ma­štva, ka­da je svet u ko­jem smo ži­ve­li bio sku­čen, skro­man, po­ma­lo kla­u­stro­fo­bi­čan. Ta­da su knji­ge do­no­si­le sve­tlost i no­va sa­zna­nja, pro­sto­re. Oslo­ba­đa­le su me od sva­ko­dnev­nog, po­pri­lič­no tmur­nog ži­vo­ta – pri­ča Ko­va­če­vić.

Pr­ve go­di­ne ži­vo­ta pro­veo je ju­nak na­še pri­če na se­lu i te go­di­ne pam­ti po slo­bo­di ko­ju je imao kao de­čak. Se­ća se ve­li­kog dvo­ri­šta pre­pu­nog lju­di, ži­vi­ne i sve­ga ono­ga če­ga na se­o­skom ima­nju ima.

– Iz tog ra­nog pe­ri­o­da se­ćam se naj­vi­še ba­be Lju­bi­ce ko­ja me je či­ni mi se iz ru­ku is­pu­sti­la tek ka­da sam na­pu­nio tri-če­ti­ri go­di­ne, jer sam u ku­ći Ko­va­če­vi­ća, gde je bi­lo do­sta uku­ća­na, bio pr­vi unuk. Iako ma­la i sit­na že­na, po ceo dan je tr­ča­la. Ni­ka­da je ni­sam vi­deo da je se­de­la. A i ako je se­de­la, ra­di­la je dva po­sla u isto vre­me. Taj pe­ri­od pam­tim kao lep­ši deo ži­vo­ta. Mno­ga se­ća­nja iz de­tinj­stva i ra­ne mla­do­sti sam za­pam­tio i ka­sni­je ih spa­sa­vao od za­bo­ra­va is­pi­su­ju­ći ne­ke pri­če – se­ća se Ko­va­če­vić.

Od­la­zak u No­vi Sad, gde je otac do­bio no­vu pre­ko­man­du, jer je bio voj­no li­ce, adap­ta­ci­ja na no­vi men­ta­li­tet, na­ja­vi­li su no­vo po­gla­vlje u Ko­va­če­vi­će­vom ži­vo­tu.

– Tra­gič­ni­ja pri­ča u od­ra­sta­nju ko­je pam­tim kao no­ću mo­ru bi­lo je pre­se­lje­nje iz Šap­ca u No­vi Sad. Ne zbog to­ga što sam na­pu­štao dvo­ri­šte i kraj u ko­jem sam od­ra­stao već zbog stra­šne či­nje­ni­ce da sam mo­rao u ro­ku od me­sec da­na da po­de­lim sve go­lu­bo­ve pri­ja­te­lji­ma i rod­bi­ni. Taj ra­sta­nak sa pti­ca­ma i od­la­zak iz dvo­ri­šta, ka­da sam se po­sled­nji put okre­nuo na ka­pi­ji i po­gle­dao una­zad, je­dan je od tra­gič­ni­jih tre­nu­ta­ka u mom ži­vo­tu. U No­vom Sa­du sam ži­veo u so­li­te­ru što je za me­ne bi­la neo­pi­si­va ne­sre­ća. Sa bal­ko­na sam sa tu­gom gle­dao put pre­ko Iri­škog ven­ca ko­ji vo­di za Ša­bac. Ni­ka­da ni­sam mo­gao da se pri­vik­nem na so­li­ter. Ce­la ta pri­ča je spa­ko­va­na u „Ra­do­va­nu”, čo­ve­ku iz za­vi­ča­ja ko­ji ži­vi na 12. spra­tu i ko­ji ne zna šta će go­re – sa gor­či­nom u gla­su ka­že naš sa­go­vor­nik.

Ipak, Ko­va­če­vić je u No­vom Sa­du za­vo­leo po­zo­ri­šte i ra­dio pr­vu ama­ter­sku pred­sta­vu. Ta­da ni­je znao da će se ba­vi­ti po­zo­ri­štem, ali je na ču­dan na­čin us­po­sta­vio pri­san kon­takt sa sce­nom.

Po­red Šap­ca i No­vog Sa­da, Be­o­grad gde do­la­zi na stu­di­je je tre­ći grad ko­ji je imao va­žnu ulo­gu u Ko­va­če­vi­će­vom ži­vo­tu.

– De­tinj­stvo i mla­dost, uz sve što po­mi­njem, ve­li­kim de­lom sam po­sve­tio sli­ka­nju. Vo­leo sam da se igram i da na pra­znim li­sto­vi­ma pa­pi­ra ili ča­so­vi­ma li­kov­nog sli­kam sa ve­li­kim ža­rom. Po­že­leo sam da stu­di­ram sli­kar­stvo i sti­gao u Be­o­grad sa že­ljom da upi­šem Li­kov­nu aka­de­mi­ju. Da bih mo­gao da se pri­pre­mim za pri­jem­ni is­pit, u me­đu­vre­me­nu sam upi­sao Isto­ri­ju umet­no­sti, jer mi je bi­lo po­treb­no kla­sič­no pred­zna­nje. Slu­čaj­no, ma­da sve vi­še ve­ru­jem da je slu­čaj­nost ne­ka­da i pod­sve­sna na­me­ra, svra­tim na Aka­de­mi­ju za film, ra­dio-te­le­vi­zi­ju i po­zo­ri­šte, ko­ja je bi­la u su­sed­stvu Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta u Knez Mi­ha­i­lo­voj uli­ci. Na ogla­snoj ta­bli sam vi­deo da je ob­ja­vljen kon­kurs za pri­jem­ni is­pit, te 1969. go­di­ne. Imao sam pri­ču na­lik na du­žu pri­po­vet­ku ili kra­ći ro­man i, upr­kos pro­po­zi­ci­ja­ma, moj rad je pro­šao. Lič­no ni­sam ni­šta oče­ki­vao, jer sam ra­ču­nao da sam pro­ma­šio te­mu. Ne se­ćam se na­slo­va pri­če, jer sam taj rad ka­sni­je uni­štio. Če­ti­ri go­di­ne sam pro­veo na aka­de­mi­ji, pr­vi put u am­bi­jen­tu i pro­sto­ru ko­ji mi je od­go­va­rao – pri­se­ća se dram­ski pi­sac.

To­kom stu­di­ja Ko­va­če­vić je, ka­ko ka­že, imao sre­ću da je na­i­šao na sjaj­ne pro­fe­so­re ko­ji su mu po­ma­ga­li da se sna­đe u no­vom sve­tu.

– Na dru­goj go­di­ni mi je pre­da­vao Jo­van Va­va Hri­stić, na tre­ćoj Vla­di­mir Sta­men­ko­vić ko­ji će od­ne­ti „Ma­ra­ton­ce” u Ate­lje 212, jer sam ta­da za­vr­šio ovu dra­mu. Na če­tvr­toj go­di­ni Slo­bo­dan Bo­ba Se­le­nić. Tada sam kao di­plom­ski rad na­pi­sao „Ra­do­va­na”. Ti pro­fe­so­ri su bi­li iz­u­zet­no va­žni u mom po­ku­ša­ju da se ba­vim pi­sa­njem kao pro­fe­si­jom – do­da­je Ko­va­če­vić.

Kraljica i trust mozgova

Ra­nih se­dam­de­se­tih sreo je lju­de sa ko­ji­ma će ka­sni­je ra­di­ti U Ate­lje 212 Ko­va­če­vić zva­nič­no do­la­zi dav­ne 1971. go­di­ne. Pre to­ga po­se­ći­vao je po­zo­ri­šnu ku­ću kao stu­dent i ka­ko to bu­de, ni­je imao no­vac za kar­te, ali je sa ko­le­ga­ma mo­gao da uđe sa in­dek­som i gle­da pred­sta­ve kad je bi­lo me­sta.

– Se­ćam se ču­ve­ne re­če­ni­ce ko­ju bi na spo­red­nim vra­ti­ma iz­go­vo­rio Zo­ran Rad­mi­lo­vić ko­ji je ta­da igrao pred­sta­ve ko­je su bi­le kr­ca­te, po­seb­no „Ibi”: „Haj­de sa­da da uđu voj­ni­ci, đa­ci, ovi osta­li ne­ka sa­če­ka­ju”. Ovo po­mi­njem za­to što će „Ibi” bi­ti pr­va ini­ci­jal­na ide­ja i že­lja da na­pi­šem ne­što za Zo­ra­na Rad­mi­lo­vi­ća. Bo­ri­slav Mi­ha­i­lo­vić Mi­hiz je ta­da bio dra­ma­turg, kao i Da­ni­lo Kiš, Jo­van Ći­ri­lov, Bor­ka Pa­vi­će­vić. Oni su se ne­gde u svo­jim po­ša­li­ca­ma na­zi­va­li „tru­stom mo­zgo­va”. Mi­ra Tra­i­lo­vić je bi­la kra­lji­ca po­zo­ri­šta i ona je vo­di­la, ako bi se mo­glo re­ći po­li­tič­kim žar­go­nom: spolj­nu po­li­ti­ku ku­će, a po­me­nu­ta go­spo­da su bri­nu­la o ži­vo­tu Ate­ljea 212. Bi­lo je to moć­no po­zo­ri­šte sa glum­ci­ma u naj­bo­ljim go­di­na­ma. Da­nas su sve to ta­ko­zva­ne le­gen­de srp­skog po­zo­ri­šta i fil­ma. Či­ni mi se da smo se sre­li u pra­vom tre­nut­ku. Ja sa ve­li­kom že­ljom i am­bi­ci­ja­ma, oni u svo­jim naj­bo­ljim go­di­na­ma da igra­ju. Na­še pri­ja­telj­stvo i dru­že­nje je tra­ja­lo pre­ko 20 go­di­na.

– Pri­ja­telj­stvo je iz­u­zet­no ozbilj­na reč. Ose­ća­nje ko­je ne mo­že čak ni jed­nom re­če­ni­com da se de­fi­ni­še. A mi­slim da i ne tre­ba. Pri­ja­telj­stvo jed­no­stav­no po­sto­ji ili ne po­sto­ji. Ono se gra­di, a te­ško se raz­gra­đu­je. Ka­ko go­di­ne ne­u­mit­no pro­la­ze, mno­gi od tih lju­di su oti­šli pre vre­me­na. I zbog to­ga što je ovaj ne­sreć­ni pe­ri­od na­šeg ži­vlje­nja to­kom de­ve­de­se­tih mno­ge sa­mleo. Spi­sak lju­di ko­ji su na­pu­sti­li ovaj svet od de­ve­de­se­te go­di­ne pro­šlog ve­ka pa do 2000. je „knji­ga mr­tvih”. Jed­nom smo po­ku­ša­li da na­pra­vi­mo, ovlaš, spi­sak va­žnih lju­di ko­ji su oti­šli iz sve­ta po­zo­ri­šta, fil­ma, li­te­ra­tu­re i za­u­sta­vi­li smo se po­sle 15-20 mi­nu­ta na bro­ju od 50. Reč je o ime­ni­ma ko­ja su obe­le­ži­la na­še po­sto­ja­nje, naš du­hov­ni svet od Dru­gog svet­skog ra­ta do 2000. go­di­ne.

Do­la­zak i ži­vot u Be­o­gra­du Du­ša­na Ko­va­če­vi­ća obe­le­ži­la je nje­go­va ču­ve­na te­za: „Ni­ka­da se ne zna za­što je do­bro u Be­o­grad do­ći si­ro­ma­šan”.

– Ta či­nje­ni­ca, ta ne­ma­šti­na me je vr­lo če­sto pri­si­lja­va­la da ra­dim ne­u­po­re­di­vo vi­še i od­go­vor­ni­je od pri­ja­te­lja ko­ji su ži­ve­li u Be­o­gra­du i ko­ji su ima­li tu pri­vi­le­gi­ju da po­sle pre­da­va­nja odu ku­ći gde će ih sa­če­ka­ti nor­ma­lan gra­đan­ski ži­vot. Si­lom pri­li­ka bio sam osu­đen da iz­me­đu pre­po­dnev­nih i po­sle­po­dnev­nih pre­da­va­nja vre­me pro­vo­dim u bi­bli­o­te­ci. Mo­ja da­na­šnja adre­sa je tač­no dva­de­se­ta od do­la­ska u Be­o­grad. Zbog po­li­tič­kih pro­ble­ma iz­gu­bio sam sti­pen­di­ju na dru­goj go­di­ni stu­di­ja i po­sto­ja­la je ozbilj­na opa­snost da po­sle to­ga na­pu­stim stu­di­je. Da se spa­ku­jem i odem u svet. On­da sam seo i na­pi­sao dve ra­dio-dra­me ko­je su osvo­ji­le na­gra­de na kon­kur­si­ma. Od tog nov­ca sam ži­veo to­kom stu­di­ja, se­ća se tog pe­ri­o­da ži­vo­ta naš sa­go­vor­nik.

U politici iz samoodbrane

Lju­bav pre­ma sli­kar­stvu pre­neo je Du­šan Ko­va­če­vić u svo­je dra­me i fil­mo­ve. To ob­ja­šnja­va re­či­ma: „Ka­da pi­šem di­da­ska­li­je za dra­me ili opi­se za film­ske sce­na­ri­je, ja pi­šem, stva­ram sli­ke”.

Svoj po­gled na stvar­nost Du­šan Ko­va­če­vić pred­sta­vlja kroz svo­je dra­me, ko­je bo­ji „jar­kim” bo­ja­ma, sa alu­zi­ja­ma na po­li­ti­ku i sve što ona sa so­bom no­si.

– Ra­dio sam ono što vo­lim. Ka­da ra­di­te ono što vo­li­te to je te­ško, a ka­da ra­di­te ne­što što ne vo­li­te to je tra­ge­di­ja. Po­ku­šao sam dva-tri pu­ta da ra­dim ono što ne vo­lim i on­da sam se raz­bo­leo. Bu­kval­no ni­sam mo­gao da sed­nem za ma­ši­nu, a da ne do­bi­jem grip. Shva­tio sam da or­ga­ni­zam pru­ža ot­por tom ra­du i od­u­sta­jao sam od tih po­slo­va. Ta­ko da se po­no­vo vra­ćam na te­zu: šta bi bi­lo da sam od­ra­stao u ku­ći ko­ja je mo­gla da mi omo­gu­ći dru­gu vr­stu ško­lo­va­nja, eg­zi­sten­ci­je. Ne bih pro­šao kroz tu tor­tu­ru i ne bih pi­sao ta­kve dra­me. Bio bih pi­sac ne­čeg sa­svim dru­gog. U ži­vo­tu bi mi bi­lo si­gur­no lak­še i lep­še, a mo­je dra­me bi si­gur­no bi­le si­ro­ma­šne. Ni­ka­da ni­sam pri­stao da ra­dim ne­što is­klju­či­vo za no­vac, a da mi se to što ra­dim ne svi­đa.

Sa ko­ma­dom „Kla­u­stro­fo­bič­na ko­me­di­ja” dav­ne 1987. go­di­ne za­po­če­lo je no­vo po­gla­vlje u umet­nič­kom ži­vo­tu Du­ša­na Ko­va­če­vi­ća u Zve­zda­ra te­a­tru, na či­jem če­lu je i da­nas.

– Moj ži­vot u Be­o­gra­du je po­de­ljen van mo­je ku­će, na dve dru­ge ku­će: Ate­lje 212 i Zve­zda­ra te­a­tar. Što se ti­če mo­jih po­li­tič­kih opre­de­lje­nja, bi­la su uvek ista. Ako je mo­gu­će da u Sr­bi­ji vla­da­ju lju­di ko­ji su če­sti­ti, po­šte­ni, nor­mal­ni i pa­met­ni. Vr­lo če­sto se de­ša­va da ne­ka od tih na­ve­de­nih ka­rak­te­ri­sti­ka ne mo­že da se spo­ji za­jed­no sa svim osta­lim. Ni­sam se ni­ka­da ba­vio po­li­ti­kom u smi­slu an­ga­žo­va­nja u po­li­ti­ci i ni­sam bio član ni­jed­ne stran­ke. U po­li­ti­ci sam sa­mo i is­klju­či­vo u sa­mo­od­bra­ni.