Umetnost je vrsta samolečenja

Tokom proteklih 50 godina Dušan Kovačević napisao je 20 drama, počev od komada „Maratonci trče počasni krug“, preko „Sabirnog centra“ do „Hipnoze jedne ljubavi“ u kojima se sam sa sobom suočio sa svim dilemama koje su ga mučile i odvodile u depresiju, odnosno sa osećanjem da je „uradio više nego što je očekivao i manje nego što je mogao“.

- U detinjstvu sam bio ophrvan silnim bolestima, dva-tri puta sam bio u bezizlaznoj situaciji. Imao sam jak strah od smrti, proveo mladost u tom strahu da bi to bio i razlog i povod za moj prvi komad „Maratonci“ koji je bio moja samoodbrana. Naišli su drugi strahovi, pa strah od života. Po zdravlje je najopasniji život. Svi koji se bavimo ovim poslom mučimo istu brigu, a to su pitanja: ko smo, šta smo i da li to što radimo ima ikakvog smisla. Imao sam sreću da mi predaju Jovan Hristić, Slobodan Selenić i drugi značajni ljudi. I sam sam pokušavao da ispričam neke priče, i budući da su to bili filmski scenariji i časovi dramaturgije, uvek sam pokušavao da ispričam osnovnu stvar, da sebi prekratim muke - rekao je Kovačević uz savet studentima da, ako je to moguće, pre nego što počnu da pišu dramu, najpre to smeste u jednu rečenicu. Ako je to nemoguće, onda makar na jednoj stranici, da je sažmu i da imaju kompletnu priču.

-Jednog dana krene autobus iz provincije u Beograd i putnici koji su želeli da vide prestonicu budu ubijeni na ulazu u grad. Nisu imali sreće. To je sadržaj komada „Ko to tamo peva“. Sada  se vraćamo na to: odakle vam ideja, gde crpite inspiraciju. Tu priču sam pročitao krajem 70-tih godina prošlog veka u „Politici“ kao zanimljivu belešku da je na ulazu u Beograd, na Autokomandi, pogođen autobus jednom od bombi 6. aprila. Toga dana u „Politici“ su izlazile cele strane posvećene bombardovanju, pa me je taj mali zapis, koji je neko primetio, a neko ne, zaledio pitanjem: da li je moguće da su neki nesrećnici krenuli da vide prestoni grad baš u noći bombardovanja, kada ljudi beže i napuštaju Beograd.  Kada đavo reši da pogineš nema šanse da to neko spreči - rekao je raspoloženi Kovačević i dodao:

- Ima još jedna važna stvar, makar u mom slučaju:  volim da se igram u poslu, ne  mogu da pišem o nečemu što me ne inspiriše da eksperimentišem, da se igram sa prostorom, vremenom, likovima, mogućim, nemogućim... Moram da imam zabavu, igračku, da mi bude lepo dok pišem. Ne piše mi se svašta, dosadno mi je ako je to što pišem dosadno. A onda mi se često desi da podignem lestvicu koju ne mogu da preskočim, pa sve bacim. Što bih se mučio.

Na pitanje studenata da li je imao tokom karijere kreativnih kriza kada nije mogao da piše, Kovačević je odgovorio pitanjem: „Pitate me da li sam naišao na neki trenutak sreće?“.

- Bilo je i toga, tri četiri puta. Često pričam nešto što je metaforično, čovek koji se bavi jednom profesijom doživljava fizički bol. Mislim da  ljudi koji se bave umetnošću prvo dožive deformaciju, pa se onda taj šok ispravlja tokom rada.  Za razliku od krojača ili čoveka koji je radio neki posao pa mu vremenom dolazi do krivljenja kičme, ovde se tokom detinjstva, mladosti nešto iskrivi i onda vi to pokušavate da popravite tokom svog rada. To su te opsesivne teme o kojima sam pričao. Svako ima svoj problem i vizuru šta ga muči i šta to hoće sam sa sobom da razreši. Dva-tri puta sam pokušavao da razgovaram sa nekim psihijatrima i ustanovio sam da je teže njima nego meni. Imao sam isto tako prilike i sreće da sam kao mlad čovek sreo jako pametne ljude, sa njima sam delio probleme, pitanja - naglasio je Kovačević uz konstataciju da prijatelji uvek rano odu, a da neprijatelji žive dugo.

Imao sam odgovor, dodao je dramski pisac, na sve te dileme, ali  i problem kada su otišli, da na neka pitanja ne mogu sam sebi da odgovorim. Onda sam uspostavio sa njima paranormalnu vezu i  nastavio razgovor, tako da je prijateljstvo zaista večito.

-Umetnost je vrsta samolečenja. U životu sam, kao uostalom i svi mi prolazio kroz različite etape, ali postoji nekoliko pisaca koji su mi večita inspiracija. Na mom radnom stolu, postoji nekoliko knjiga koje uzmem i pročitam kada mi zafali nešto pametno: jedna je „Znakovi pored puta“ Ive Andrića, kratki pasaži o životu, prolaznost, umetnosti. Vrlo često čitam Čehovljeve priče, ne drame. Čehov je najbolji pisac priča i dijaloga na svetu. Kada mi nešto nije jasno pokušavam sa njima da uspostavim vezu kao da su mi prijatelji. Svako od nas ima svoj afinitet, svoj svet i ljude, svoje savetnike i dobre duhove koji su sakriveni negde i koji će nam u pravom trenutku reći ono što pitate. Umetnost je nešto što nije definisano, umetnost je nedefinisan pojam u smislu da je to način življenja. Nikada nisam pomislio da ću se baviti pozorištem, da ću pisati komade i da će to biti moja sudbina i moj život. Nikada u mladosti nisam pomislio da ću biti pisac. U mom kraju je bio čovek koga su optuživali da je pisac i on se branio od toga. Otišao sam u biblioteku i na zidu video slike pisaca. Svi su bili mrtvi. Pisac ne može da bude živ, pisac je ozbiljan čovek koji je mrtav, koji iza sebe ima neuništivo delo. Živ pisac je prolazan. To je kao grip, možete se izlečiti. Kada vas stave na zid, onda ste mrtvi - kaže Kovačević.

„Skoro pa drama“ najbolja predstava u Drvengradu

Mećavnik, Mokra Gora - Predstava „Skoro pa drama“ rađena po delu Itana Koena u režiji Maksima Miloševića osvojila je nagradu „Zlatni list“ za najbolju predstavu na drugom po redu Jesenjem pozorišnom festivalu u Drvengradu.

„Zlatni list“ za najboljeg glumca pripao je Dušanu Mamuli za ulogu u predstavi  „Šest lica traže pisca“ Akademije umetnosti iz Novog Sada, odnosno Gordani Đokić za najbolju glumicu, za tumačenje Maše u Čehovljevom „Galebu“ Akademije umetnosti iz Beograda.

Žiri koji je radio u sastavu: glumica Vjera Mujović, dramska autorka Sara Radojković i reditelj Ivan Vuković nagrade je doneo većinom glasova.