На леђима плавог и црвеног коња

Специјално за Политику

Беч – Ова година ће се запамтити по обележавању стогодишњице оснивања једног од најутицајнијих уметничких покрета двадесетог века – „Плавог јахача” – сликарске школе која је заједно са „Мостом” допринела рађању експресионизма у Немачкој, а касније и апстрактног сликарства.

У главном граду Аустрије, на зидовима једне од најраскошнијих галерија, од фебруара до половине маја башкаре се радови Василија Кандинског, Габријеле Минтер, Алексеја фон Јавленског, Маријане фон Верефкин, Франца Марка, Аугуста Мака, Хајнриха Кампендонка, Пола Клеа, Алфреда Кубина, Алберта Блоха...

Са двеста шездесет и пет радова на папиру, изложба у Албертини је једна од највећих ретроспектива „Плавог јахача”икада организованих.

Интересовање за кратку (1911-1914) али плодоносну епоху покрета произишлог из Новог удружења уметника иза кога су стајали Кандински и Јавленски је огромно.

У случају Беча, града који воли да се дичи својим великанима, публику у Албертину привлачи и прича о посебној везаности припадника „Плавог јахача” за музику композитора Арнолда Шенберга који је почетком двадесетог века био чест гост у Минхену. На крају крајева, Шенбергови концерти и предавања су навели Кандинског да почне да „ослушкује” боје. У тој атоналности му се чинило да препознаје оно духовно у уметности, што га је оставило у уверењу да може да докучи синестетички карактер сликарства. Шенберг, који је у свом есеју „Однос према тексту” тврдио да постоји јако мали број људи који су, са музичке стране гледишта, у стању да разумеју музику, цитиран је већ у првом алманаху „Плавог јахача”. Касније ће се појавити и као један од излагача на изложбама.Још једна интересантна „бечка” прича везује се за безуспешне покушаје Егона Шилеа да се прикључи покрету који ће га, са једне стране признати као квалитетног сликара, али ће га и одбити са образложењем да наглашена еротичност, не због саме еротике, већ телесности која је превише блиска стварности, не одговара духу и филозофији „Плавог јахача”. Шиле који је током друге половине двадесетог века постао један од најизлаганијих европских сликара, постао је ироничним стицајем околности, постхумно, део приче покрета који га није желео – у замену за позајмицу из Лембаххауса, Албертина на јесен 2011. у Минхен шаље око стотину његових радова на папиру.

Још од прве званичне изложбе одржане у минхенској галерији Хајнриха Танхаузера (крајем 1911), „Плави јахач” се повезује са интернационалном уметничком сценом, пре свега са „Мостом” (Берлин) као другим значајним експресионистичким сликарским покретом и наравно – са француским и швајцарским интелектуалним миљеом. Ствара се тесна сарадња са Јаном Арпом, Робертом Делонеом и Анријем Матисом, али и са писцима (Херман Хесе), кореографима и плесачима (Александар Сахаров) и композиторима (Албан Берг, Шенберг).

Назив покрета чији симбол остаје темпера на папиру „Плави и црвени коњ” Франца Марка (1912) преузет је од истоимене слике Кандинског из 1903. и алманаха објављеног пред другу заједничку изложбу „Црно-бело” у Минхену. „Име смо смислили за кафанским столом (...) Обојица волимо плаву боју, Марк – коње, ја – џокеје. Име нам се због тога само јавило”, рећи ће једном приликом Кандински, централна фигура „Плавог јахача” и некадашњи правник који је у Минхен дошао да оствари своје снове о студијама сликарства, без икаквих сумњи у свој таленат и будући успех.

Теме и технике које се јављају код сликара „Плавог јахача”се препознатљиво разликују једна од друге – сивило Алфреда Кубина у приказима грозоморних загробних бића, живописан колорит Кандинског, мртва природа, ентеријери и пејзажи јаких контура Габријеле Минтер, кубистички и футуристички излети Аугуста Мака, нови тонални експерименти Пола Клеа (од црних акварела до „откривања боја”), студије животиња Франца Марка...

За посету изложби у Албертини потребно је издвојити неколико сати – свакоме од уметника је посвећена велика презентациона пажња.