Никола Тесла у свету генија

Листа универзалних генија је, можда, највеличанственија страница светске историје. На тој страници, створеној на основу најригорознијих критеријума, налазе се – уз Аристотела, Леонарда да Винчија, Лајбница и Гетеа (који су представљени као оличење универзалности) и генијалаца у разним областима научног и уметничког стваралаштва, као што су астроном Коперник, биолог Дарвин, филозофи Имануел Кант, Лудвиг Витгенштајн и Теодор Адорно, физичари Исак Њутн и Алберт Ајнштајн, композитори Бах, Бетовен, Моцарт и Хајдн, књижевници Шекспир и Шилер, математичари Леонард Ојлер, Карл Фридрих Гаус и Григориј Перељман (наш једини савременик из Русије), сликари Пабло Пикасо и Салвадор Дали – још само два проналазача светског гласа: Томас Едисон и Никола Тесла.

Реч је, дакле, о људима који су својим стваралаштвом и делом задужили читаво човечанство или су успешно решили поједине проблеме, који су вековима заокупљали ум мислећих људи из целог света. Уосталом, Тесла је то формулисао као свој циљ. Наиме, када је 1892. године посетио Београд, он је изјавио: „Ако будем имао среће да остварим барем неке од својих идеја, то ће бити доброчинство за цело човечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао биће ми да је то дело једног Србина.”

Шест томова на немачком Тесла, чији је изум омогућио да се осветле и колибе и палате, постао је „Прометеј 20. века”. Или, како је рекао Нилс Бор, његови „генијални проналасци су дубоку утицали на читаву нашу цивилизацију”. Ако се суди на основу његовог укупног стваралаштва, које је постало предмет проучавања и промишљања најстручнијих људи данашњице, заслуге и слава Николе Тесле биће све веће и веће.

Колико је Србија, са својим највишим научним и друштвеним институцијама и установама, допринела венцу и сјају Теслине славе, чије би име требало бити и за њу и за њене људе симбол попут „unde et memores”? У поређењу с другим земљама, које су својим великанима са те листе поклонили највећу пажњу и бригу, чинећи све да њихово име и дело достигну значење највеће светиње, Србија је на последњем месту. (Судећи по досад објављеним текстовима о Перељману, тиме се не може похвалити ни Русија, чији је историјски живот Марина Цветајева изразила стиховима: „По апсанама и кафанама проћердасмо Неба рај!”)

Примера за то има много, а непосредни поводи да се о томе данас говори јесу, поред поменуте листе, мишљење Милана Стеванчевића, који је, поводом недавног разорног земљотреса у Јапану, поменуо Теслине теорије и доказе („Политика”, 19. март 2011) – о чему се ових дана воде многе научне дебате у свету – и ново немачко издање Теслиних дела у шест томова, које се појавило фебруару у издању „Michaels Verlag & Betrieb” и доживело највеће похвале. Туга мртве светлости Однос према Теслином делу и стваралаштву можда је један од најречитијих примера и доказа наше привржености тузи мртве светлости и неспособности да видимо и признамо оно што је међу нама било и остало најбоље.

Код нас се још дела углавном обредно- стилски, вера у дух моћи непрестано помрачује веру у моћ духа и снага сензационализма и плиткоумног мњења свакодневно расплињава и уништава истину. Ко хоће да се у то увери, нека упореди, на пример, наше сајтове о Тесли са америчким и немачким; нека се удуби, рецимо, у матурски рад који је написао 2008. Доминик Висер из Цириха и упореди га с неком домаћом докторском дисертацијом или књигом; па америчке и западноевропске академске и научне студије о Теслиним изумима и размишљањима са онима које су, уз часне изузетке, код нас објављене; и, најзад, али не и последње, поменуто немачко издање изабраних Теслиних дела са београдским издањем из 1996. године...

Амерички нобеловац Артур Комптон (1892–1962) рекао је да „свет дугује вечну захвалност Тесли”, а проналазач модерне фреквентне модулације Едвин Армстронг (1890– 1954) да ће „свет морати још дуго чекати на ум у којем су уједињене визионарска моћ и снага какав је имао Тесла”. Када би Србија гледала себе и свет очима и умом Николе Тесле и њени грађани делали и стварали по угледу на тог бесмртника, сигурно је да бисмо изашли лакше из блатњавог лавиринта и доспели много брже у круг просвећеног света, који се још доживљава као „мондијализам”! То би била најдостојнија захвалност Николи Тесли, који је у доброчинству за цело човечанство видео своју личну срећу.