Ривалство војних лидера побуне

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – У надлежним штабовима и америчким медијима помаља се нешто јаснија слика политичке и војне структуре либијских побуњеника, али по свему судећи то није „портрет” који се Вашингтону превише допада.

Овдашњи извештаји с фронтова говоре иначе о све очигледнијој пат позицији између Гадафијевих снага и његове наоружане опозиције: режим контролише западну половину земље, а побуњеници источну, с борбама које се воде у приобалним градовима у средини. Равнотежа на бојном пољу се, међутим, одржава пре свега захваљујући НАТО подршци из ваздуха, која је произвела и прву већу колатералну штету, када је у ноћи између петка и суботе бомбардована једна колона бораца које савезници треба да заштите.

Погинуло је 13 побуњеника и рањено 7. Њихово руководство је признало да су и сами допринели овој грешци, јер су беспотребно, као што иначе често чине, пуцали у ваздух. „То је била страшна грешка и више се неће поновити”, преноси „Вашингтон пост” изјаву Абдула Хатифа Гоге, потпредседника и портпарола Транзиционог националног савета, који је нека врста привремене владе побуне у источном делу Либије.

Али, више од ове колатералне штете, у оваквим ситуацијама уосталом уобичајене, нелагоду овде изазивају вести о могућем расколу у војном врху покрета отпора, пре свега дистанцирање те владе (или њеног важног дела) од, како се овде описује – „популарног војног команданта кога је раније пригрлила”.

Реч је о Калифи Хафтару, некадашњем пуковнику Гадафијеве војске, учеснику пуча из 1969. којим је Гадафи дошао на власт, хероју из либијског рата са суседним Чадом, који је, променивши страну, Либију напустио још пре 25 година, а све донедавно живео у једном предграђу Вашингтона, у суседној држави Вирџинија.

Иако је популаран међу борцима, његову појаву очигледно нису са истим ентузијазмом дочекали неки чланови Транзиционог савета. „Дошао је у стилу Клинта Иствуда, с намером да командује”, описао је то расположење Мустафа Гериани, још један опозициони представник.

Изгледа да је реч о Хафтаровом ривалству с формалним командантом побуњеничких снага Абдулом Фатахом Јунисом, који је до почетка либијске кризе био Гадафијев министар унутрашњих послова и командант специјалних јединица. Побуњеницима се придружио у фебруару, док је Хафтар у Бенгази стигао у марту.

„Ми смо војно вођство конституисали пре него што нам се Хафтар придружио из Америке”, објашњава ову ситуацију Абдул Хатиф Гога.

Како преноси „Вашингтон пост”, Хафтар је веома популаран међу борцима, па дистанцирање политичких вођа од њега може да изазове приличну конфузију. „У Бенгазију је због овога велика пометња”, цитира лист неименованог либијског саговорника с лица места. „Људи желе да Гога оде, а Хафтара нико не може да отера из наше војске, из наших срца.”

Упитан да објасни најновију позицију према популарном команданту, у светлу чињенице да га је Транзициони савет на почетку прихватио сасвим раширених руку, Гериани је рекао да је „ситуација флуидна” и да се „политичка гледишта мењају често”.

Медији, међутим, само допуњавају слику коју о побуњеницима званично састављају оперативци ЦИА који су на терену. Према њиховим извештајима, личност која је у Транзиционом савету задужена за војна питања је Омар ал-Харири, некадашњи генерал који је допринео Гадафијевом доласку на власт, али је одмах после пуча пао у немилост и у затвору био све до 1990, а потом у кућном притвору у граду Тобруку.

Међу побуњеницима, као самопрокламовани лидер, налази се још једна личност, коју ЦИА познаје, али на начин сасвим другачији од Калифе Хафтара. То је Абдул Хакин Хасади, који тврди да се у Ираку и Авганистану борио против Американаца. Вест о његовом присуству на фронту алармирала је неке конгресмене, који су функционере Пентагона и Стејт департмента питали зашто он још није ухапшен. „О томе ћемо разговарати иза затворених врата”, гласио је одговор.