ПОВРАТАК БУЛДОЖЕРА

Ричард Холбрук се симболично вратио на Балкан. Он је овде остао запамћен као метафора силе и насиља, човек који својом нетипичном и грубом верзијом летеће дипломатије није успео да заустави рат на Балкану. Изгледа ипак да Холбрук то није ни желео, јер су његова путовања имала смисла у производњи рата.

Он се сретао са Милошевићем, градећи с њим бизарну блискост, уз мрачне вечере после обостране дипломатско-политичке ароганције и тврдоглавости.

Изасланик Вашингтона за Балкан је озбиљно претио, Милошевић му, наравно, није веровао све до последњег сусрета, само који дан пре бомбардовања. Нешто пре тога, у мају 1998. Ричард Холбрук се сликао у недоличној пози с костимираним герилцем ОВК. Док је "борац" носио тешке чизме, Американац је своје ципеле оставио пред вратима. За разлику од оног важног банкара, који је у некој џамији показао поцепане назувке, Холбрук је носио читаве чарапе.

Због свог особеног дипломатског стила и набуситог наступа, прозван је "булдожером". Можда се веровало да је то прави избор за Балкан, човек гусеничар који ће само тако успети да почупа зло семе мржње и корене опаких атавизама. Али, такав Ричард је био отворено пристрастан, чак до нивоа улагивачког неукуса. Скоро амбасадор и промотор албанске идеје, што је онако босоног у штабу ОВК јасно показао.

Такав човек се недавно огласио својим "јавним ставом", тражећи у косовском расплету своју омиљену тему. А то је рат, који он јасно види ако дефинитивно не буде окончана његова мисија из деведесетих. Колумниста Холбрук се нимало не разликује од летећег ратног дипломате. Његове су перцепције врло занимљиве, макар само због догматске логике коју је напросто бетонирао у својим тезама. Тако испада да Холбрука нимало не занимају узроци и ниво одговорности за садашњи заплет, него само последице и циљеви.

Он се претежно бавио хипотетичким руским "ветом" у Савету безбедности. Ако га буде, Холбрук се боји за "крхки мир", ако било како "падне" Ахтисаријев план, он мисли да би на Балкану могао да настане "нови хаос".

У једном делу свог осврта, бивши изасланик за Балкан бави се и емоцијама. Мисли како је наводна брига Руса за Србе заблуда. Штавише "Руси немају никаква осећања према Србима". Закључак је типичан, давно похабани стереотип у разумевању илузије која се зове љубав међу народима: нема вечних пријатељстава, само су интереси вечни.

У тексту, међутим, нема сценарија будућег хаоса. Али, он се наслућује. Ако Албанци не буду задовољни коначним решењем (дакле ако не буде експлицитне независности), онда следи нови талас њиховог насиља. То би, у езоповској пројекцији Ричарда Холбрука, могло да буде много горе од најгорих искустава. Дакле нови рат, који би из темеља уздрмао ионако ровит централни Балкан.

Таква теза је заснована углавном на два аргумента: први, Албанци знају да им насиље доноси капиталне политичке уступке. Други: Запад нема намеру да пацификује такву пројекцију. Чак обрнуто, текст Ричарда Холбрука стимулише насиље, и то као аргумент да Ахтисаријев план ваља сматрати за Библију.

Није онда чудо што се јавио управо Холбрук. И управо сада. Сматра се да би он морао да зна шта ваља чинити са Србима, али о томе говори само у симболима. Не верује да хаос могу изазвати Срби управо због могућег инволвирања плана који је тај човек прогласио као једину гаранцију стабилности.

Није Холбрук једини који је поставио дилему без нијанси и без покушаја да образложи суштину кризе: дакле или план или катастрофа. Још неки важни чиновници из каравана "летеће дипломатије" поставили су исту једначину потенцирајући у њој дихотомни расплет на исти начин.

Претња хаосом непосредно значи да су најважније ствари јако лоше урађене. Запад прети Балкану албанском пушком и труди се да постојеће стање образложи логиком "мањег зла".

Веће зло у хипотетичком албанском незадовољству значило би рушење постојећег статуса свуда где су могуће границе кризе. А то значи у читавој Македонији, на Космету, у кризним српским општинама и вероватно у Црној Гори.

Ако НАТО заиста има снаге да контролише сваку верзију насиља (како тврди Схефер), одакле онда изненадна промоција страха од свеопштег балканског хаоса? Осим ако то није досољени и финални притисак на Србију, која је иначе већ годинама под судњим притисцима.

Наша политичка позиција још је заснована на очекивању чуда. Емоције доминирају над здравим разумом. Тако да засад имамо само ставове, бол и бес, но не и решења. "Булдожер" Холбрук се поново изуо и злослутно враћа Балкан у ′99.