Пораз као победа

Рат за Суецки канал октобра 1956. слави се сваке године у Египту као велика победа најмногољудније арапске нације над западним моћницима, Великом Британијом и Француском и, наравно, Израелом. Пола века после суецке кризе Каиро поносно истиче да је војни пораз Египта претворен у велику политичку победу, која је променила ток светске историје. Аналитичари се слажу да Суец представља вододелницу у историји Блиског истока, тренутак када су САД потиснуле Европљане са тих простора, да би затим покушале да заузму њихово место. Ехо свега тога и те како је још присутан, не само у арапском свету.

Многобројне су последице одлуке тада младог египатског председника Гамала Абдела Насера да 26. јула 1956. национализује Суецки канал, који су тада контролисали Британци и Французи. Три месеца касније, Британија, Француска и Израел тајно су се договорили како да поврате овај стратешки важан водени пут. При томе, међутим, чине неопростиву грешку – о томе не обавештавају Вашингтон.

Историчари наводе много података о лошој процени Лондона која ће довести до пада британске колонијалне империје. Када је 1977. године умро Ентони Идн, премијер Британије у време суецке кризе, "Тајмс" је написао: "Он је био последњи премијер који је веровао да је Британија велика сила и први који се суочио са кризом, која је доказала да она то више није."

Идн није могао да се помири са чињеницом да ће Египат преузети Суецки канал. Скован је тајни план са Французима и Израелом. Париз је имао своје разлоге. Француска је била непријатељски расположена према Насеру, сматрајући да он помаже алжирским побуњеницима. Уз то, Французи су саградили Суецки канал у 19. веку.

И Израел је имао мотив да се ослободи харизматичног египатског лидера – због учесталих напада палестинских сељака и египатске блокаде Тиренског мореуза. По договору, Израел је напао Египат преко Синајског полуострва. Британија и Француска су поставиле ултиматум за прекид ватре и ушле с трупама да раздвоје две стране. Председник САД Двајт Ајзенхауер, забринут за односе са арапским земљама, одлучио је да ступи на сцену, преко монетарних инструмената и Уједињених нација. Тако је успешна војна акција заустављена и у Египат су – први пут у историји – упућене наоружане трупе УН.

Последице суецког рата су уочљиве до данашњих дана. Политичка победа Египта, односно Насера, дала је крила арапском национализму. Француске и британске снаге биле су принуђене да напусте Египат већ децембра 1956. године. 

Лондон је извукао јасну поуку. Харолд Макмилан, који је наследио Идна, одлучио је  да убудуће Британија буде уз САД. Од тада Лондон је врло опрезан у супротстављању Вашингтону.

Француска је пак под вођством Де Гола пошла својим путем. Напустила је војно крило НАТО-а, кренула је у производњу атомске бомбе. Започела је грађење снажне Европе, заједно са све јачом Немачком.

Пошто се ставио на страну Британије и Француске, Израел је само потврдио ионако међу Арапима уврежено мишљење да је јеврејска држава креација колонијализма. До данас је борба против Израела доминантна арапска тема, а решење палестинског питања још није на видику.

Једно је извесно. Суецка драма је подигла ветрове који су са светске позорнице одували империјализам и колоније. Египћани су постали узор и охрабрење другим, малим, нацијама да ојачају и крену ка учвршћивању сопственог националног бића.