Избори не заустављају живот

Када неко некога, као наш председник опозицију и власт, очински или старатељски позове на нешто тако велико и свето што национални консензус, извесно, јесте, ред је да и он нешто п(р)озванима понуди заузврат.

Владу националног јединства или општеграђанског сагласја или, макар, парламентарне изборе на којима би све учеснице, рачунајући и председникову За европску Србију, дале часну реч да Европском унијом неће манипулисати као изборним аргументом. Пошто се већ „оценило” да нам је ЕУ „као добар дан”, као „бољи живот”, као народни хлеб...

Ако већ намеравате да приступите преговорима – не вређајте партнера! Не говорите да ће оно што друга страна тражи „зауставити живот”. Или да је лицитирање датумом избора „инфантилан начин гледања на политику”, јер ће се „изборним процесом угрозити кандидатура”.

Ова правила успешног преговарања наши државни репрезенти, претпостављам, примењују у комуникацији с великима, мада су, не својом кривицом, често у позицији да илузије о „равноправности преговарача” и „поштовању државног интегритета и суверенитета”, остављају пред вратима сала за преговоре.

Уколико не желите да ослабите своју преговарачку позицију, не смете да будете услужни до сервилности, али ни нељубазни или арогантни. Носиоци власти у Србији, међутим, што им је рејтинг међу бирачима лошији, то више вежбају бицепсе за унутрашњополитичку употребу.

Тако наш председник, док апелује на национално јединство око европског циља, упозорава „неверне Томе” да би ванредни избори значили испуштање кандидатуре, а то, пак, може да има трагичне последице, пошто је статус кандидата „прекретница после које следи још значајнији почетак преговора са ЕУ – а после ће пут Србије у ЕУ бити неповратан”. Као што се 2008. та „прекретница”, у постизборном шопингу, звала Споразум о придруживању, тако се „лаким спином” у вези са сваком тачком наше државне „агенде” увек може подићи прашина довољна да грађане толико слуди да просто не знају шта их је снашло.

Један је свештеник – пише Ниренберг – на питање „Могу ли да пушим за време молитве?”, упућено свом претпостављеном, добио негативан, а други свештеник, на питање упућено истом претпостављеном, „Могу ли да се молим док пушим? – позитиван одговор. Према томе, сва су питања легитимна и нити једно се не мора жртвовати на олтар „вишег интереса”.

Осим спиновања, има у ставу првог човека Србије и пропагандне ,,присилне сугестибилности”, али и најaва кандидовања, на мала врата, процеса индоктринације за ЕУ. Некоћ смо имали исто то, за комунизам, па за социјализам и самоуправљање, па за нацију изнад свега, а последица тога је да данас, најмање две деценије, каскамо за том Европом којоj тежимо.

Власт, ако размишља државно и национално одговорно, не може да избегне разговоре са својим политичким опонентима. А преговарање управо јесте она врста комуникације која релаксира напетости, која преговараче тера да успоставе нове, мирољубивије односе, да превазиђу спор, или да превентивно, реагују на долазећи проблем.

Уместо тога, по принципу топло-хладно председник, на једној страни, јавно кочи нешто што се избећи не може, а на другој „намигује” напредњачком покрету у експанзији бајком о политичкој рационализацији и потреби уласка што мањег броја странака у владу.

Големан је писао како је, уколико желите успех у преговорима, нужно развити „способност да се одрекнете нагона зарад постизања циља”, што значи да се увек питате „колике уступке је потребно учинити другој страни да бисте рачунали с остварењем сопствених интереса”.

Наравно, партијски лидери имају право да буду и хазардери, али таква особина не иде уз функцију шефа државе, председника свих грађана, оних „да јесу” и оних „да нису” гласали за садашњи режим.

Зато и постоји компромис, као оптимална мера заштите достојанства, образа и части, оних што захтевају и оних што немају друге до да им излазе у сусрет.

Mогуће је и надаље разним спин и пропагандним техникама зидати Потемкинове кулисе. Публиковати намештена истраживања, производити и медијски (зло)употребљавати драматичне поводе и догађаје, пуштати у оптицај неистине, дезинформисати, градити институције „поузданих информатора” из извора блиских овоме или ономе, фабриковати афере и преусмеравати пажњу јавности према конкуренцији, пласирати новинарски обликоване „догодовштине” из кругова политичке елите и томе слично.

За грађане Србије корисније би, међутим, било да се наша власт сети оне мисли приписане Абрахаму Линколну: „Све људе можеш да вучеш за нос неко време, неке људе све време, али не можеш све људе све време!”

директор пи-ар агенције „Прагма”