Јахта, џип па отаџбина

Ентузијасти се никада не предају. Загледани у српску прошлост са пуно примера доброчинства покушавају да врате стари добри обичај задужбинарства. То често, како сами признају, изгледа и као борба са ветрењачама. Српским богаташима много је важније да се возе у џипу најновије генерације и да летују на скупоценој јахти – сазидати зграду и поклонити је „свом отечеству” тема је која још није стигла на дневни ред.

Ипак, нешто се мења… Крајем прошле године донет је нови Закон о задужбинама и фондацијама управо с намером да подстакне богате појединце да Србији врате и дају нешто за будућа времена.

– На предлог Министарства културе установљена је и годишња награда за посебан допринос развоју културе кроз меценарство и донаторство, „Златни венац”. Прва добитница била је госпођа Мадлена Цептер која је уградила своје име и знатна материјална средства у културу и уметност данашњице, што представља прави подвиг који траје већ две деценије, истиче Јелена Свилановић, саветник за односе с јавношћу овог министарства.

Недостаје искуства…

Мадлена Цептер је у Земуну, на старим темељима, подигла ново здање Опере и позоришта „Мадленијанум”, дародавац је највеће награде за женско литерарно стваралаштво „Женско перо”, донира средства за награду „Добричин прстен” која се додељује за животно глумачко остварење, мецена је и многобројним појединцима, сада истакнутим спортистима и уметницима...

Она је предводник нове генерације мецена после више деценија затишја. На ову листу требало би до краја године да се упише и компанија „Делта холдинг” која је најавила да ће на Бежанијској коси у Београду изградити своју прву задужбину за децу са посебним потребама.

У фебруару је постављен камен темељац, а у овом тренутку се, како сазнајемо, решавају техничка питања за почетак изградње овог центра за смештај и дневни боравак деце и омладине са инвалидитетом.

– У Србији је прошло 70 година од изградње последње задужбине, стога је непостојање савременог искуства у изградњи задужбина успорило реализацију нашег пројекта, иако се сви максимално ангажујемо, каже Надица Милановић, менаџер пројекта. Она наводи да је од оснивања до данас „Делта хуманитарни фонд” помогао више од 50.000 људи, а да је само прошле године донирано милион и сто хиљада евра. „Делта” није једина, „Комтрејд група” је основала дечје село на Златибору где бораве деца без родитељског старања, али ни листа таквих компанија није предугачка. Зато стручњаци који су изучавали феномен задужбинарства сматрају да се доста касни у овој области.

– Требало би подржати и похвалити оно што чини „Делта”, али мислим да је њен власник Мирослав Мишковић још пре десет година требало да учини такав потез. Помоћи деци са посебним потребама је несумњиво хумано дело, али он то чини са великим закашњењем – каже др Радош Љушић, професор историје на Филозофским факултету у Београду. Он оцењује да су генерално гледано, наши богаташи још велики скоројевићи и грабљивице, као да се још нису накупили народних пара да би могли да се преобразе у оне који су спремни да свом народу оставе нешто.

Недостаје осећај солидарности

– Историја нас учи да су људи који стекну новац сопственим дугогодишњим трудом склонији да праве задужбине од оних који то учине на брзину, зато ће код нас бити потребно још много времена да би се задужбинарство обновило. По мом мишљењу свако ко има више од милион евра требало би да учини нешто на опште добро, а таквих није мало. За многе тајкуне смо чули, за већину и не знамо – каже др Љушић.

Стручњаци који су радили на новом закону кажу да суштина није у томе колико има богатог света већ колико они осећају потребу да учине добро дело на општу корист. Оно што треба да их подстакне је порески систем, а држава се и новим законом обавезала да ће пореском политиком подстицати задужбинарство.

– У Србији је пореска политика релативно повољна за развој задужбинарства. Треба такође напоменути да давања физичких лица нису ослобођена од пореза, али такав је случај и у Словачкој, Мађарској и Хрватској. Дакле, за већи замах задужбинарства, превасходно су нужне одговарајуће измене у Закону о порезу на добит правних лица. Међутим, подстицајни порески оквир за развој задужбинарства мора бити праћен и новом културном политиком. Када то кажем мислим на систем вредности који фаворизује партијско подаништво и непотизам, лењост и нестручност на рачун знања, стручности и осећаја солидарности и припадности заједници – истиче професор др Драган Голубовић, један од твораца новог закона.

Између два светска рата водило се рачуна о томе ко оставља имовину будућим поколењима па је краљ морао да одобри на основу мишљења министарства просвете да ли је тај човек довољно частан да се његова имовина узме за добро народа.

Данашњи задужбинари Београдског универзитета нису богаташи, већ обично људи који немају деце или су несрећним случајем остали без наследника па сачине тестамент којим оставе један или више станова високошколској установи. Они са дубоким џепом раде другачије, отворе приватне факултете и тамо оснују своје фондације. Занимљиво је напоменути и да по новом закону не морате бити богати да бисте основали задужбину. Довољно је да сте креативни, да имате добру и хуману идеју како да урадите нешто корисно и да убедите богатије да вас подрже и финансијски потпомогну. Зато, кажу писци закона, задужбинарство данас није само позив тајкунима да одреше кесу већ свакоме ко осећа да може да уради неко добро и хумано дело.

-----------------------------------------------------------

Приватне задужбине

До сада су код нас задужбине осниване ради опште користи, али нови закон предвиђа и оснивање приватних задужбина од којих ће корист имати једна особа, члан породице и слично.

– Рецимо, мајка или отац могу основати приватну задужбину за коју ће одвајати део новца како би се после њихове смрти издржавало дете са инвалидитетом. Или други пример. Сликар може да оснује задужбину која ће се када он то више не буде могао, бринути о његовим вредним делима – истиче др Владимир Водинелић, професор Правног факултета Универзитета Унион.

------------------------------------------------------------

Историјат

У Архиву Србије чува се грађа о 408 задужбина, а највише дародаваца имовину је завештавало Универзитету у Београду, Српској академији наука и Српској православној цркви.

Немањићи су највећи задужбинари у историји српског народа, а краљ Милутин је убедљиво највећи ктитор, за 40 година владавине подигао је 40 задужбина.

Наши најзначајнији манастири задужбине су Студеница (Стефан Немања), Жича (Стефан Немањић), Милешева (Владислав Немањић), Градац (Јелена Анжујска, жена Уроша Првог), Сопоћани (Урош Први Немањић), Ариље (Драгутин Немањић), Бањска (Милутин Немањић), Дечани (Стефан Дечански), Свети Архангел (цар Душан), Лазарица (кнез Лазар), Манасија (деспот Стефан)... Манастир Хиландар темељно су обновили Стефан Немања и Свети Сава.

И Турци су били задужбинари, а међу њима било је и оних српског порекла као Мехмед-паша Соколовић који је саградио мост на Дрини. Нововековно задужбинарство разликовало се од средњовековног по томе што оснивачи задужбина нису били племићи већ богати људи скромног образовања. У 18. веку наглашена је просветитељска мисија па је 1791. године основана Карловачка гимназија, а 1794. године Богословија. Деветнаести век остаће највише упамћен по капетан Миши Анастасијевићу и Илији Милосављевићу Коларцу.

Своје златно доба задужбинарство у Србији доживљава од 1918. до 1941. године када су основане задужбине Николе Спасића, Алексе Крсмановића, Луке Ћеловића Требињца, Влајка Каленића, Илије Милосављевића Коларца, Николе Чупића, Симе Андрејевића Игуманова, Персиде Миленковић и других.

Последњих 70 година задужбинарство замире али се постепено неке задужбине и обнављају, појављују се и нови ктитори Павле Бељански, др Лаза и Надежда Ристић, Вида и Здравко Печар, а незаобилазне су Доситејева задужбина, задужбине Иве Андрића, Милоша Црњанског, Вукова задужбина...

------------------------------------------------------------- 

Монографија

Српски пословни клуб „Привредник”, основан 2002. године био је својевремено покровитељ изложбе „Задужбине и задужбинарство у Србији у традицији српског народа” и истоимене монографије. Чланови клуба су се обавезали да ће чувати и наставити традицију предратног Српског привредног друштва истог назива, а те обавезе су: давање стипендија најбољим ђацима и студентима, помагање установама за бригу о болесној деци и деци без родитеља, као и старим особама.

------------------------------------------------------------

Најпознатији

Дунавски капетан, Миша Анастасијевић (1803–1885) стекао је огромно богатство трговином сољу. Имао је пет кћери а највише је полагао на Сару коју је удао за вождовог унука Ђорђа Карађорђевића. Подигао је велелепну палату надајући се да ће у њој живети нови српски кнез, његов зет. Кад се уверио да му је нада узалудна капетан Миша је одлучио да зграду уступи свом отечеству за просветне потребе. Данас је у овој згради смештен Ректорат Универзитета у Београду. Илија Милосављевић Коларац био је трговац свињама у Београду и Панчеву основао је Књижевни фонд и Коларчев народни универзитет. Коларац је трагично окончао свој живот после оптужбе за учешће у Тополској буни и краткотрајног боравка у затвору. Зато на његовој сахрани нико није одржао посмртни говор, али како је записао његов биограф „о Коларцу ће се имати беседити кроз векове и што даље, то све више и све лепше”.

-------------------------------------------------------------------- 

Чекајући повраћај имовине

Велики проблем је и национализација задужбинске имовине после Другог светског рата, што је највише погодило Београдски универзитет који је својевремено био међу три најбогатија универзитета у Европи. Према прецизним подацима располагао је са 77 задужбина и 11 фондова вредних више од милијарду долара. Од 1995. године почео је повратак његове имовине, а 2003. године обновљен је рад 13 задужбина и два фонда. Захваљујући томе данас на Универзитету 195 студената прима месечне стипендије од нешто више од седам хиљада динара, годишње се додели двадесет награда по 25.000 динара, плати се једно школовање и доделе две награде запосленима у вредности од по око две хиљаде евра.

– Успели смо да обновимо зграде које су биле у јако лошем стању када су нам враћене. То су данас најлепше зграде у Београду, каже Јасмина Кабадаја, руководилац сектора за имовину и задужбине Универзитета у Београду.

Београдски универзитет тренутно води 50 судских спорова, а у ишчекивању Закона о денационализацији Републичкој дирекцији за имовину поднет је списак од 86 задужбина чији се повраћај тражи. Неке зграде су у међувремену срушене или су промениле намену, продате станарима, у некима су чак отворени приватни универзитети. Од београдских општина само су Стари град и Врачар вратили имовину, док остале општине то одбијају. И у целој Србији има доста примера да су задужбине запуштене или распродате. У Крагујевцу је, рецимо, локална власт прекршила тестамент једног добротвора па је на плацу у центру града никао стамбено-пословни објекат уместо болнице, а таквих и сличних примера има доста.