Нушићев Агатон од вечерас у Нишу

Радо сам прихватио позив да радим „Ожалошћену породицу” у Нишу, јер мислим да је идеја интересантна. Познату причу ћете, надам се, схватити. Гледаћемо је као савремено дешавање, мада бих подвукао да суштина те савремености никако не лежи у коришћењу мобилних телефона и лаптопова. У сваком случају, прича се догађа данас, каже редитељ Андраш Урбан, кога смо јуче у раним преподневним сатима затекли у аутомобилу на путу Суботица–Ниш. Журио је на пробу Нушићевог комада „Ожалошћена породица” у Народно позориште у Нишу, чија премијера је заказана за вечерас у 20 часова. Разговор је из оправданих разлога прекинуо, уз обећање да ћемо разговор наставити чим стигне у Ниш.

Поред режије, Андраш Урбан потписује и сценографију и избор музике. Драматург је Нинослав Шћепановић, а костимограф Ирена Болојица. У бројној глумачкој екипи су Петар Антић, Сања Крстовић, Драгиша Вељковић, Катарина Арсић, Драгослав Савић, Весна Јосиповић, Младен Милојковић, Мирољуб Недовић, Саша Крстић, Нађа Недовић, Евгенија Станковић и Снежана Петровић.

Харизматични Андраш Урбан је на челу несвакидашње суботичке сценске чаролије, односно позоришта „Деже Костолањи” које се поклоницима ове врсте уметности наметнуло оригиналним и смелим идејама. Зато смо желели да сазнамо у чему се огледа особеност његовог читања „Ожалошћене породице”, односно шта је то што ће обележити нишког Агатона Арсића, Проку, Гину, Сарку и друге Нушићеве јунаке.

– Кад је реч о Нушићу,увек наилазите на одређенитрадиционалистички став.Позивајући се на то,држитеу рукама естетско-културно-социолошкиоднос према делу. Али,кадасеби дозволите да преиспитате шта је то што се гледа на позоришним сценама, испада да је наш великан досадан, средње категорије. Упозоришној реализацији апсолутно се не појављујувредности којему се приписују. А у стварности Нушић је, заиста генијалан, савремен, паметан, одлично барата одређеним позоришним, драматуршким средствима. Духовит је, доносизначајна сазнања о човеку и о човековом друштву уопште. Наша представа почива на Нушићевом тексту који није искривљен, ни дописан... Можда је само малоскраћен. Рад са глумцима јебио врло занимљив, укључујући и проблеме иконфликтекоји су се појављивали у току процеса стварања представе. Свака несугласица и конфликт на крају крајева је добродошао,јер отвара оне проблеме којима се и сам комад бави, објашњава редитељ, и додаје:

– Надам се да ова представа неће бити само догађај у Нишу, он овде свакако има и одређене специјалне конотације. Мислим да ће ову нашу представу моћи да гледа и публика којане зна ни реч о Нушићу. Волео бих да буде тако. Као редитељусмеравао сам причу,начин игре, мизансцен и дешавање у правцу савремене позоришне естетикеи идеје. А шта ће наша представа понудити публици? Разоноду, надам се...и препознавање,раскринкавање. Свест о томе да је дошло време дасе суочимо сами са собом. Да се отарасимо лицемерја, лажи, користољубља, лажне етике и лажних вредности. И наравно, све то кроз, пре свега, духовиту (траги)комедију...

Радећи представу „Ожалошћена породица”, која прича о људима мале памети који се лажима и цинизмом такмиче у борби за наследство, Андраш Урбан са горчином у гласу је констатовао да је комад и данас болно актуелан.

– Мислим да је тај феномен о којем Нушић говори данас дубоко урезану ткиво наше даље и ближе прошлости, садашњости, а судећи по наравима, бојим се и будућности. Прича је универзална, јер „ожалошћених породица” данас има на сваком кораку. Ако смо констатовали да Нушићева „породица” живи и даље међу нама, значи да је дошло крајње време да кренемо у искреније и поштеније односе. Да можемо да кажемо истинито и искрено: Ето, ми нисмо такви. Ето, ја нисам такав! Сада се поставља питање где су,или где би могла да буду та лица „велике памети”? Ајде да погледамо себе и око себе. У чему се огледа наш друштвено-политички, социо-културни живот? Да ли ви мислите да је ово време великих моралних дивова хуманих опредељења? Ја не мислим!... Али мислим да је ово време ужасно досадно. Може да се деси да неки друштвени фактори критикују нашупредставу, али мислим да је боље да прво уведуред на улицама Србије. Да будемо безбедни, да престануда миследа су најбољи, да су због тога изнад свега,и да им је све дозвољено. Уз све то, морам да нагласим да ниједан човек није кадар да прописује шта се сме и шта се не сме рећи у уметности.

Б. Г. Требјешанин