Никад није касно за Бебела

Служба за јавност предстојећег 64. Канског фестивала потрудила се да филмску планету обиђе вест да ће се 17. маја, на најчувенијем европском црвеном тепиху, праћен музиком из филма „Човек из Рија”, појавити легендарни француски глумац Жан Пол Белмондо (1933) и да ће му у Великој дворани Театра Лимијер бити уручена почасна „Златна палма” за животно дело.

На ову вест један британски колега, уважени филмски критичар, реаговао је логичним питањем: „Побогу, зар он ово већ није добио?”, алудирајући тако и на помало немаран однос Канског фестивала спрам легендарних француских аутора и глумаца, који га због тога годинама већ заобилазе у широком луку. Познато је да га је заобилазио и Белмондо и то упорно, а разлоге за то он радо појашњава на следећи начин.

– У Кану сам био свега два пута. Први пут 1960. године са Жаном Моро због филма „Модерато кантабиле” Питера Брука, када сам извиждан, и други пут због филма „Афера Стависки” Алена Ренеа, 1974. када сам опет извиждан! Тада сам се заклео да ме тамо више никада неће видети, али сам заклетву прекршио када сам се на пола дана, пре десетак година, појавио у Кану и то не због Кана већ због почасти редитељу Жерару Урију са којим сам снимио „Ас асова”, један од својих најуспешнијих филмова.

Пристанку некада великог и „опасног” филмског момка, кога су од милоште звали Бебел, сада 78-годишњака (пре десетак година претрпео и мождани удар), да дође на канску фешту нарочито су се обрадовали кански челници – неуништиви Жил Жакоб и његов млађи партнер Тјери Фремо. Они то сматрају својом великом победом и у саопштењима изјављују: „Срећни смо што је прихватио да присуствује гала вечери у част његовог талента и каријере, јер својом широком палетом улога, личном харизмом, прецизношћу глуме, хумором и ноншаланцијом постао је један од највећих француских глумаца свих времена. Кан ће ове године бити на ногама у његову част!”.

И хоће! Јер, још увек има многих који му се диве и који нису заборавили његове улоге и његов немерљиви допринос филмовима француског Новог таласа шездесетих година, нити његове звездане тренутке у акционим филмовима седамдесетих година прошлог века. Његову сарадњу са Годаром у незаборавном филму „До последњег даха”, његове улоге у филмовима Жан Пјер Мелвила, Франсоа Трифоа, Клода Лелуша, Алена Ренеа. Бебела у филму „Борсалино“” или у „Човеку из Рија”, чија ће рестаурирана копија бити приказана у Кану у вечери одавања почасти Белмонду, заједно са документарним филмом „Белмондо, једна каријера” Венсана Пероа и Жефа Доменеша.

Француски „Хемфри Богарт”, како су га још радо називали, важио је за једног од најзгоднијих мушкараца свог времена. Иако не класични филмски лепотан, попут свог колеге Алена Делона, Белмондо је увек имао огромну предност у девојачким споменарима у којима је једно од обавезних питања било: „Кога више волиш, Белмонда или Делона?”.

Иако је деценијама свој приватни живот држао далеко од очију јавности и није био склон скандалима, Бебелов живот, али никада и каријеру, уздрмале су три афере. Једна је, када је током 1965. године срео чувену „Бондову девојку” Урсулу Андрес и упустио се са њом у страсну љубавну везу, због чега се развео са својом супругом Елоди Константин, са којом је већ имао троје деце Патрисију, Флорансу и Пола. Друга афера која је пунила новинске ступце, догодила се у његовим позним годинама, када се оженио 32 године млађом Натали Тардивел и добио са њом ћерку Стелу Ив Анжелин, да би се убрзо развео и отпочео везу са чак 43 године млађом Барбаром Гандолфи, бившом „Плејбојевом” зечицом, а одавно већ има унуке.

Жана Пола Белмонда су „оне мушке лудорије” ухватиле, дакле, у познијим годинама. Читаве деценије биле су посвећене преданом раду, озбиљном третману филмских и позоришних улога у којима је бриљирао, али и његовим страстима – боксу и фудбалу, јер је у овим спортовима и сам био мајстор. Последњи пут на филму, појавио се 2009. године у делу Франсиса Устера „Човек и његов пас”. И у њему је Белмондо велики. Био је и остаће.