Nikad nije kasno za Bebela

Služba za javnost predstojećeg 64. Kanskog festivala potrudila se da filmsku planetu obiđe vest da će se 17. maja, na najčuvenijem evropskom crvenom tepihu, praćen muzikom iz filma „Čovek iz Rija”, pojaviti legendarni francuski glumac Žan Pol Belmondo (1933) i da će mu u Velikoj dvorani Teatra Limijer biti uručena počasna „Zlatna palma” za životno delo.

Na ovu vest jedan britanski kolega, uvaženi filmski kritičar, reagovao je logičnim pitanjem: „Pobogu, zar on ovo već nije dobio?”, aludirajući tako i na pomalo nemaran odnos Kanskog festivala spram legendarnih francuskih autora i glumaca, koji ga zbog toga godinama već zaobilaze u širokom luku. Poznato je da ga je zaobilazio i Belmondo i to uporno, a razloge za to on rado pojašnjava na sledeći način.

– U Kanu sam bio svega dva puta. Prvi put 1960. godine sa Žanom Moro zbog filma „Moderato kantabile” Pitera Bruka, kada sam izviždan, i drugi put zbog filma „Afera Staviski” Alena Renea, 1974. kada sam opet izviždan! Tada sam se zakleo da me tamo više nikada neće videti, ali sam zakletvu prekršio kada sam se na pola dana, pre desetak godina, pojavio u Kanu i to ne zbog Kana već zbog počasti reditelju Žeraru Uriju sa kojim sam snimio „As asova”, jedan od svojih najuspešnijih filmova.

Pristanku nekada velikog i „opasnog” filmskog momka, koga su od milošte zvali Bebel, sada 78-godišnjaka (pre desetak godina pretrpeo i moždani udar), da dođe na kansku feštu naročito su se obradovali kanski čelnici – neuništivi Žil Žakob i njegov mlađi partner Tjeri Fremo. Oni to smatraju svojom velikom pobedom i u saopštenjima izjavljuju: „Srećni smo što je prihvatio da prisustvuje gala večeri u čast njegovog talenta i karijere, jer svojom širokom paletom uloga, ličnom harizmom, preciznošću glume, humorom i nonšalancijom postao je jedan od najvećih francuskih glumaca svih vremena. Kan će ove godine biti na nogama u njegovu čast!”.

I hoće! Jer, još uvek ima mnogih koji mu se dive i koji nisu zaboravili njegove uloge i njegov nemerljivi doprinos filmovima francuskog Novog talasa šezdesetih godina, niti njegove zvezdane trenutke u akcionim filmovima sedamdesetih godina prošlog veka. Njegovu saradnju sa Godarom u nezaboravnom filmu „Do poslednjeg daha”, njegove uloge u filmovima Žan Pjer Melvila, Fransoa Trifoa, Kloda Leluša, Alena Renea. Bebela u filmu „Borsalino“” ili u „Čoveku iz Rija”, čija će restaurirana kopija biti prikazana u Kanu u večeri odavanja počasti Belmondu, zajedno sa dokumentarnim filmom „Belmondo, jedna karijera” Vensana Peroa i Žefa Domeneša.

Francuski „Hemfri Bogart”, kako su ga još rado nazivali, važio je za jednog od najzgodnijih muškaraca svog vremena. Iako ne klasični filmski lepotan, poput svog kolege Alena Delona, Belmondo je uvek imao ogromnu prednost u devojačkim spomenarima u kojima je jedno od obaveznih pitanja bilo: „Koga više voliš, Belmonda ili Delona?”.

Iako je decenijama svoj privatni život držao daleko od očiju javnosti i nije bio sklon skandalima, Bebelov život, ali nikada i karijeru, uzdrmale su tri afere. Jedna je, kada je tokom 1965. godine sreo čuvenu „Bondovu devojku” Ursulu Andres i upustio se sa njom u strasnu ljubavnu vezu, zbog čega se razveo sa svojom suprugom Elodi Konstantin, sa kojom je već imao troje dece Patrisiju, Floransu i Pola. Druga afera koja je punila novinske stupce, dogodila se u njegovim poznim godinama, kada se oženio 32 godine mlađom Natali Tardivel i dobio sa njom ćerku Stelu Iv Anželin, da bi se ubrzo razveo i otpočeo vezu sa čak 43 godine mlađom Barbarom Gandolfi, bivšom „Plejbojevom” zečicom, a odavno već ima unuke.

Žana Pola Belmonda su „one muške ludorije” uhvatile, dakle, u poznijim godinama. Čitave decenije bile su posvećene predanom radu, ozbiljnom tretmanu filmskih i pozorišnih uloga u kojima je briljirao, ali i njegovim strastima – boksu i fudbalu, jer je u ovim sportovima i sam bio majstor. Poslednji put na filmu, pojavio se 2009. godine u delu Fransisa Ustera „Čovek i njegov pas”. I u njemu je Belmondo veliki. Bio je i ostaće.