Са црним лабудом, на белом хлебу

Није сасвим тачна, иако је прикладна, изрека: „неизбежни су само смрт и порез”. Већина нас била би срећна да плати порез на принадлежности, али смо од њега изузети да бисмо преживели. Нема за шта ни пас да нас уједе, такорећи, а камоли држава.

С друге стране, мањина која заслужује да буде опорезована, често се, у том погледу, солидарише са сиромашнима. Али тако што ни она не плаћа дажбине, бар не онолико колико је заслужила.

Ако богати не почну да плаћају одговарајући порез, суочиће се с револуцијом. Такво упозорење није изрекао неки од преосталих обожавалаца преврата, већ Пол Фарел, цењени аналитичар „Маркет воча” у њујоршком епицентру глобалних финансија.

Треба одмах да опорезујемо супербогаташе по одговарајућој стопи, јер ће у супротном доћи до „нове америчке револуције и реприза Велике депресије (од пре осам деценија), каже Фарел у напису које је пренео и „Волстрит џорнал”, лист врло утицајан баш у круговима крупног капитала. Процењује, такође, да би у том случају Америка („с највећим социјалним расколом у последњих осам деценија”) па и Запад у целини, чак могли да доживе социјалне буне попут садашњих на северу Африке и Блиском истоку.

„Пробуди се рајо… Супербогаташи не брину за вас… Немојте да после кажете да вам нисмо предочили шта нас чека”, поручује. Позива се и на низ хроничара, међу којима и земљакињу Аријану Хафингтон да „амерички сан постаје кошмар који би ускоро могао да изроди хаос, револуцију, економску депресију”.

Американци воле да претерују и у самокритици. Али, оно чиме себе плаше, дешава се другим много крхкијим друштвима, сада нарочито арапским, где су буне уперене против владара који су, иако недемократски, махом важили за, традиционалне или новије, партнере Запада.

Већина текућих и бура на помолу, произлазе из нагло нарасле напетости, сличне оној која завлада кад стигне папрени рачун за велику гозбу, где су сви дошли са лагодним уверењем да ће цех да плате „други”. Па следе туче, разбијања, хапшења, одласци имовине на добош…

Све су земље, практично, у „дебелим” свођењима рачуна за „простирање преко губера”. Падају или се реконструишу владе, унедоглед се отежу прегањања око буџета.

А као једно од главних питања се намеће: да ли из кризе изаћи повећавањем пореза најимућнијима или главни стабилизациони терет свалити на масу пореских обвезника. До подесних доза за обе стране, најтеже се стиже.

Најчешће, нажалост, страдају неопходности – здравље, образовање, запосленост. Једва преживљава оно од чега се живи, као да је маленкост у поређењу са стварима које су етикетиране као „сувише велике да би се дозволило да пропадну”, за какве важе посрнули економски и политички гиганти.

„Права радника се скрнаве широм света”, упозорава лондонски професор Кит Јуинг. И дажбинама, додаје у „Вашингтон посту” њујоршка публицисткиња Катрина Ванден Хувел. Наводи парадокс да федерални порез плаћа универзитетски настојник у Висконсину (с годишњом платом од 24.622 долара), али не амерички индустријски џин чији је профит лане био 14,2 милијарде долара.

За све би могао да буде окривљен и „црни лабуд”. Тако је Нашим Николас Талеб, амерички филозоф пореклом из либанске заједнице припадника Грчке православне цркве, назвао своју теорију да на нас драматично утичу догађаји које нисмо предвидели, поготову кад смо сложену реалност сводили на скучена опажања. Обележје „црног лабуда” добили су интернетски „бум”, атентат отетим путничким авионима на Америку, избијање Првог светског рата, финансијска криза, арапске буна, ланчане јапанске трауме…

Кључна збивања учестало личе на коцкање у Лас Вегасу, где већина губитника доживљава „шокове” иако се зна да у тим играма добитак изостаје или припадне само понеком актеру, примећује добитник Нобелове награде за економију Џозеф Стиглиц. Са изгледима на исти резултат „коцкамо се с великим банкама (које приватизују добитке, а социјализују губитке), нуклеаркама (клецање нуклеарне „Фукушиме” под налетом природне катастрофе) и планетом (коју прекомерно загађујемо)”, закључује се у „Гардијану”.

Укратко, све је више „непредвидљивости” с предвидљивим исходом малобројним добитницима и многобројним губитницима. Илити: са „црним лабудом” – који сада наступа знатно чешће него раније – док већина „остаје на белом хлебу”.

За усклађивање су битни, како се управо испоставља, одговарајући порези и други „доприноси” колективном животу. Неодмерености у политикама узимања и давања често намаме „црне лабудове” па од спора око плаћања цеха направе националне и интернационалне фронтове. У таквим разрачунавањима је, на пример, Америка настала, а Југославија нестала.