Недељни вашар успомена на бувљаку

Панчево – Две и по деценије градске управе Панчева мори иста брига: како да укину пијацу старих ствари која ради само недељом пре подне на плацу који је иначе одређен за сточни вашар. Један гневни посетилац „старог панчевачког бувљака“, како ову пијацу половних ствари зову не би ли се направила разлика у односу на ону „кинеску“, каже: „Не разумем зашто град улаже у оно ругло са бофл робом, а стиди се пијаце половних ствари, какву има сваки град који држи до себе. Наравно, овакве се пијаце тамо не гурају у блато периферије, већ су то уређени плацеви са тезгама на којима је све богатство једне традиције и цивилизације“. Они пакоснији, пак, веле да је „најлон бувљак“ миљеник града јер доноси добре паре. Онај други, иако постоји само неколико сати сваке недеље, не прија скоројевићевском менталитету, којем смета све што није блиставо и завијено у шљаштећу обланду.

Како год, тек недељни панчевачки базар старих ствари на „баваништанском путу“ одолева притисцима, па с пролећа, када на плацу где се одржава нестане житког, лепљивог блата, као да процвета.

Има ту свега, од половних клозетских шоља до сабраних дела Достојевског, „Веџвудовог“ порцулана и шрафова свих величина, породичних фотографија истргнутих из албума, поред наших књига, свих издавача и година, издања и на немачком, енглеском и мађарском језику. Поред хрпе половне одеће може се видети комби пун јефтиних, али и правих антиквитета, довезених из Беча. Овде се родила посебна врста „букиниста“, код којих цена књиге зависи искључиво од дебљине и шаренила корица, а ако примете датум штампања, и од старости. Могли су се овде видети сјајни фалсификати слика наших познатих мајстора. Овдашњи продавци и препродавци старина пажљиво ослушкују шта тржиште захтева. Ако чују да постоје колекционари лутака, у наредних неколико недеља већ ће се неки „специјализовати“ за набавку и продају само оваквих играчака. Тако је било и са пенкалима, сатовима, разгледницама, значкама. По томе чега највише има можете знати и шта је међу новим колекционарима у моди.

Продавци се углавном деле у две групе. Прву чине они који не знају праву вредност онога што нуде, па, опреза ради, изјутра траже много да би видели како реагујете и колико нудите, а касније „скидају“ цену према потреби, и ветерани који добро знају шта колико вреди и колико се тражи. Ако пазарите технику, све је „гарантовано исправно“, али немате где да испробате оно што купујете.

Све је врвело на „старом панчевачком бувљаку“ друге недеље априла. Питали смо за „Милета перјара“, под тим именом су га знали колекционари свих фела, јер налазио је и доносио шта је коме требало. Кажу, није имао где да презими, сместили су га у неки дом, ваљда код Мале Крсне. Тамо где је некада било његово место неко продаје четке и рекламира их тако што виче да јесу скупе, али се „превијају на све стране“. Један Ром грди човека који је одустао од куповине неког бакарног ибрика. Виче за њим: „Знаш ли ти колику сам ја царину на све ово платио?” Прва на хрпи грамофонских плоча је „синглица“, „Песма лета ’67”. Ваљда да би убедио муштерије како је нормално што му је све скупље него недељу дана раније, дугајлија у радничком комбинезону размењује прегласно мисли са суседом: „Све се дивим што живим, оно што је јуче коштало хиљаду динара, данас је две хиљадарке“.

Око поднева на неким „тезгама“ почиње велика распродаја. Други педантно скупљају непродату робу. Донеће је наредне недеље, сачекаће већ праву муштерију. Ако у међувремену надлежни не одлуче да на гумну резервисаном за сточну пијацу продавци половне робе немају шта да траже.

Миодраг Шашић