Медитеран у мрежњачи ока

Име и презиме: Хавијер Марискал. Место и датум рођења: Валенсија, фебруар 1950. Пребивалиште: Барселона. Занимање: дизајнер. Најпознатији радови: „Bar Cel Ona” лого, Коби (маскота Олимпијских игара у Барселони 1992), Твипси (маскота изложбе „Hanover 2000 Expo”), Гранд Хотел Домино Билбао, анимирани филм „Чико и Рита”. Последња велика изложба: Ретроспектива у Лондонском музеју дизајна 2009. године. Инспирација: Медитеран. Да није уметник био би: романтични револуционар.

Ова кратка „лична карта”увод је у разговор, са познатим шпанским креативцем, који ће за неколико недеља бити гост Београда. Не ради уживања већ ради посла. Биће један од предавача на „Београдској недељи дизајна” (траје од 23. до 28. маја) и, у оквиру ње, на дводневној конференцији „Будућност на квадрат”. Од те посете, одговара нам, очекује да удвостручи својезнање о нашој дизајн сцени, која за њега није непознаница. Напротив. На неким од пројеката сарађивао је управо са појединим српским уметницима.

У Београду ћете говорити о Вашем првом раду на филму и последњем нама познатом великом ангажману – анимираном остварењу „Чико и Рита”, рађеном са оскаровцем Фернандом Труебом...

– Да, то је мој први филм. Радио сам анимацију и раније, али никада на тако великом пројекту. Било ми је задовољство да сарађујем са Труебом. За мене је то било испуњење снова. Филм има све састојке којими се свиђају. Радња се одиграва у градовима као што су Хавана, Њујорк, Париз и Лас Вегас раних педесетих година прошлог века, у време експанзије индустријског графичког дизајна. У филму је коришћена и музика аутора који ми се свиђају, као што су Бебо Валдес, Естрела Моренте, Дизи Гилеспи и Чарли Паркер. И, у филму има љубави, много љубави.

Анимација је, међутим, само једно од Ваших интересовања. Сликате, радите скулптуре, дизајнирате. У чему се највише проналазите?

–Осећам се комотно у свим дисциплинама дизајна и сликарства, архитектуре и пејзажа. Волим да прелазим са једне дисциплине на другу, радим другачије ствари и увек учим нешто ново. На пример, осмишљавање дизајна намештаја или стварање бренда ме опушта и осећам се способним да истовремено сликам или правим скулптуре.

Чини се да исти „модел” примењујете и на оне за које радите, а сарађивали сте са политичарима, професорима универзитета, менаџерима?

– Наравно! Никада се не оријентишем само на једног клијента. Психијатар ми је то забранио. Сви ми се свиђају и осећам се добро због свега што сам урадио. Рад је забаван, мотивише ме, чини да се осећам живим и младим. Иако су свизахтевни на свој начин, уколико клијенти знају шта желе и којим редом се решавају проблеми, онда је рад веома инспиративан.

Посебно сте познати по Вашим упечатљивим маскотама. Многи их, као уосталом и Вас, сматрају контроверзним…

–Маскоте морају да имају смисао за хумор као и људи, морају да заокупе пажњу, да се свиде гледаоцима, буду свестране и превазиђу сваку ситуацију. Морају да буду пријатељски расположене, топле, комуникативне и спремне, веома спремне. Што се контроверзности тиче, мислим да су моје изјаве, нарочито оне дате на конференцијама за медије, много контроверзније него мој рад. У сваком случају, разумем да постоје људи којима се не свиђа оно што радим. Морам да посматрам добру и лошу критику са дистанце, јер бих постао или превише сујетан или депресиван.

Колико је на Ваш карактер утицала храбра одлука да као млад човек напустите школовање у познатој Елисава школи за дизајн у Барселони?

–Мој избор је свакако утицао на мој живот. Сигурно би мој пут био другачији да сам завршио академију. Био сам слободан да бирам свој пут, без клишеа или ограничења било које врсте. То може некоме да смета, али ја сам одушевљен што сам стицао знања из свог окружења, а не током четири године крутог школовања.

Да ли и данас у том окружењу проналазите инспирацију?

Наравно, Медитеран је у мрежњачи мог ока и заиста је непресушан извор енергије. Због своје јаке светлости, ниске бујне вегетације, борова, белог и златног песка, мирног мора, људи, хране, животиња... На Форментери, малом Балеарском острву, пронашао сам оно што желим: мир, море, пејзаж, пријатеље. Проводим свако лето на том месту и надам се да ћу се тамо једног дана пензионисати. Како бих сликао.

Милица Димитријевић