Богати плачу, али не плаћају

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Енормни дефицит у каси америчке државе – око 1.600 милијарди долара у буџету за ову годину – постао је главна политичка тема, осветљавајући успут и неке парадоксе овдашњег фискалног система.

Једна од главних тачака спорења између Обамине Демократске партије и републиканске опозиције јесу порези, односно колико држави треба да се одужују они којима је систем омогућио да се обогате. Најбогатијих један одсто Американаца присваја, наиме, две трећине прихода од капиталне добити и дивиденди, главних извора њиховог богатства. То, међутим, није опорезовано као редован приход, већ по специјалној, повлашћеној стопи од само 15 одсто.

Последњих дана у фокусу је међутим један специјални случај који илуструје америчке реалности: „Џенерал електрик”, највећа овдашња мултинационална корпорација (270.000 запослених широм света), која је у 2010. остварила глобални профит од 14,2 милијарде долара (од тога „код куће” 5,1 милијарду), на ово америчкој држави неће платити ни долара пореза!

Штавише, због губитака из ранијих година, од Службе унутрашњих прихода потражује повраћај од 3,2 милијарде.

Својеврсни скандал, лансиран најпре у „Њујорк тајмсу” („Вашингтон пост” је своју верзију овог случаја, на којој је радио „неколико месеци” објавио две недеље касније), тема је у свим медијима. Али упркос великом парадоксу, једна од главних чињеница јесте да „Џенерал електрик” није учинио ништа што је незаконито.

У питању је иначе корпорација која је значајан актер у историји америчког бизниса. Основао ју је још 1890. Томас Едисон, чувени изумитељ (и велики, научно инфериорнији, али пословно успешнији ривал Николе Тесле). Производи много тога, од сијалица, преко фрижидера, до авионских мотора и нуклеарних реактора. Пре овог пореског скандала, у вестима је била после земљотреса у Јапану и хаварије у тамошњој нуклеарној електрани Фукушима, чијих свих шест реактора носе ознаку „GE”.

Није прекршен ниједан закон, али су искоришћене све законске кривине и рупе у пореским прописима. „Ми поштујемо закон, али у исто време имамо одговорност према својим акционарима да законски минимизирамо своје трошкове.”

На том „законском минимизирању” ради пореско одељење „Џенерал електрика” са 975 људи, експерата за фискално законодавство, па се оно сматра и „најбољим пореским консултантом света”. На челу му је Џон Самјуелс, бивши функционер Трежерија, америчког министарства финансија.

У овом случају није међутим само реч о поштовању закона – него и у њиховом формулисању у своју корист. У последњих 10 година „Џенерал електрик” је, према подацима овдашњег Центра за одговорну политику, потрошио више од 200 милиона долара за лобирање у Конгресу и његовим фискалним комитетима, да би испословао олакшице и прописе прилагодио себи.

Главни елеменат у пореској стратегији ове корпорације јесте регистрација многих делатности у „пореским рајевима” – не додуше острвима са егзотичним именима – већ у земљама са ниским корпоративним дажбинама, попут Ирске или Сингапура.

Ако се профит из тих земаља не враћа у САД, онда се и не опорезује. „Џенерал електрик” користи управо тај маневар, који није много „патриотски” – од 2002. корпорација је отпустила петину своје америчке радне снаге – али је профитабилан. Ово премештање пословања у „пореска склоништа” оправдава и неопходношћу да буде конкурентан са „Мицубишијем”, „Сименсом” и „Филипсом” који су у истом бизнису на глобалном тржишту.

Сличну логику пословног интереса следе и други амерички мултинационалци, чији профити раст, упркос томе што америчкој економији у целини не иде баш најбоље. Да су интереси држава и корпорација различити, показује и чињеница да су до 2008, последње године за коју постоји детаљна статистика, ИБМ, „Катерпилар” и други у иностранству инвестирали 3.200 милијарди, док су њихови поменути инострани конкуренти у Америку унели 2.200.

Разлика је безмало сума америчког буџетског дефицита. Овај пример ће у сваком случају бити један од елемената предстојећих буџетских расправа у Вашингтону, при чему ће свакако бити контроверзна и чињеница да је Барак Обама за шефа свог Савета за запошљавање и конкурентност именовао баш Џефрија Имета, првог човека „Џенерал електрика” – и да после објаве своје кандидатуре за реизбор његови изасланици обилазе велике донаторе тражећи велике прилоге за његов изборни фонд.

„И богати плачу”, наслов је једне од некад популарних ТВ „сапуница”. Стварност је нешто другачија: богати пре свега не плаћају, потврђујући старо правило да се богатство не ствара толико великим зарадама, колико малим трошковима.

Милан Мишић