Последњи лет за Мрчајевце

Мрчајевци – „Цесна 172” узлетела је прекјуче са аеродрома у Прељини у 13.35 сати и свој последњи лет завршила десет минута касније на сеоском друму у Мрчајевцима, као буктиња. У њој су свој животни пут завршили пилот и власник авиона, Милун Вуколић (59) из Ариља, и сва тројица путника, Борислав Илић (49) и Драгутин Ђорем (37) из Мрчајеваца и Горан Иванковић (34) из Чачка.

Најчувеније село Шумадије јуче је било у тишини и жалости, а мештани су размењивали претпоставке око тога шта је оборило авион, да ли је отказао човек или машина? И како се догодило да летелица, са прописаних 400 метара од тла падне на висину од свега седам, закачи електрични кабл, стрмоглави се на пут и запали?

Одговор на то питање очекује се од Комисије за удесе Инспектората за цивилно ваздухопловство.

– Tела су из олупине извађена тек око 18.30 сати јер смо имали налог инспектората да криминалистички техничари не дирају место несреће док чланови те комисије не допутују у Мрчајевце. Они су преузели све остатке срушеног авиона и изјасниће се о узроку пада уколико је дошло до квара на летелици – каже Светлана Зеленика, истражни судија Вишег суда у Чачку, која је обавила увиђај.

„Цесна” која се срушила била је, поред три змаја и једног параглајдера, једини авион у хангару аеродрома Раван у Прељини, на пола пута између Чачка и Мрчајеваца. Летелица је припадала покојном Вуколићу а заједно са њим, последњих месеци, често је летео и спортски пилот из Чачка, Петар Марић (59), велики заљубљеник у ваздухоплове.

Марић тврди да су он и Вуколић имали дозволу контроле лета у Лађевцима код Краљева да у 13.45 са писте Раван крену у панорамски лет изнад Горњег Милановца, са још двојицом пријатеља из тог града.

– Кад је Вуколић у 13.35 изашао авионом из хангара на писту, у кабини су већ била двојица мени непознатих људи и пилот је, на њихов захтев, одлучио да авионом направи круг изнад Чачка, па да се врати на аеродром. Међутим, пред само узлетање до писте је колима дошао Иванковић и ушао у кабину као четврти у летелици – прича Марић.

Он објашњава да се код оваквих летова поштују упутства о обавезној висини – 400 метара изнад насељених места у равници, 1.200 метара на планинском подручју – која се не може мењати без дозволе контролног торња.

– Уколико се током лета приближава невреме контролор може да нареди пилоту превремени повратак на земљу. Мене је невреме неколико пута ухватило, једном код Трстеника јак ветар скоро да је зауставио летелицу.

Приликом узлетања „цесне” у Прељини, наводи Марић, јачина ветра на тлу била је „седам-осам метара у секунди”, али мисли да су „удари достизали 10 до 12 метара”.

Он пориче могућност да је јак ветар једноставно угасио мотор у лету. Како, онда, објаснити чињеницу да је летелица нагло изгубила висину?

– Колико сам сазнао из приче мештана у Мрчајевцима, авион је летео ниско како би се Ђорем из летелице јавио супрузи, да би махнуо. Моја претпоставка је да је у том тренутку, можда, пилоту позлило због великих промена у систему крвотока у организму, да је нагло ручицу авиона гурнуо од себе и тако летелицу вертикално стрмоглавио на пут.

Један мештанин тврди да се мотор авиона угасио изнад Дома месне заједнице у средишту села, а једна Мрчајевчанка да није ни чула рад мотора на авиону који се срушио пет метара од ње.

– Приликом понирања одузима се гас и тачно је да рад мотора постаје нечујан – прича Марић који је летачку дозволу добио пре годину и по, као најстарији кандидат који је икад у Србији положио овај испит.

Марић не зна да ли је пилот Вуколић од контроле у Лађевцима тражио и добио дозволу за лет изнад Чачка и Мрчајеваца, али сигуран је да су имали дозволу за полетање ка Милановцу у 13.45. Управо је он, Марић, требало да пилотира.

Г. Оташевић