Прогањање купца

Министарство финансија, опет је, за нових 15 радних дана, продужило рок за преговоре са Телекомом „Аустрија” о продаји наше телефонске компаније. И то после сазнања да тај (не)суђени купац није ни за евро побољшао своју понуду у претходних 15 дана. Шта то значи?

Какву то поруку, као држава, шаљемо не само Аустријанцима, већ и целокупној светској економској јавности? Да ли смо, одиста, у таквом безнадежном финансијском стању да готово прогонимо тог купца не би ли преузео наше највредније јавно предузеће, које, да мука буде већа, једино прави профит и крпи буџет државе? Због чега нам је стало да свој монопол у фиксној телефонији препустимо другој држави и компанији, која је већ на нашем тржишту и којој наша Комисија за заштиту конкуренције врло лако може да ускрати куповину, јер ће бити предоминантна по многим обележјима?

Питања је много више него сувислих одговора, али суштина није у пукој промени власништва, већ у стилу и начину на који се то ради.

Већ од самог избора саветника, па преко расписивања тендера и његовог неславног отварања, продају Телекома „Србија” пратиле су многе недоумице и непознанице. Од тога, шта и колико продајемо, до тога зашто то чинимо у време најжешће економске кризе у свету када се „породично сребро” не износи на тржиште. Не. Влада као да ништа није научила из примера продаје НИС-а. И даље инсистира на некаквим преговорима и побољшању понуде, који, на овакав начин, могу да трају и годинама и да посао не завршимо.

Да ли је то пут да се извуче којих стотинак милиона евра од понуђених 950 како би се приближили задатој суми од 1,4 милијарде евра? Очигледно – не. Који је интерес Аустријанаца да нам плате нешто што ми пошто-пото хоћемо да продамо, па их чак и за рукав вучемо. Само што не молимо.

Начин на који је наша влада кренула да продаје своју телефонску компанију не би изабрао ни најлошији домаћин у Србији и без динара у џепу. Једноставно – то се тако не ради. Лоши сигнали не доприносе постизању добре цене, већ њеном обарању.

Озбиљне државе и када купују, а камоли продају своје фирме и монополе воде рачуна о свом угледу и интегритету. Инсистирају на свим процедурама. Нема ценкања.

Ми све то бацамо под ноге – јер нам треба много пара, а тесно скројени фискални прописи онемогућавају трошење онога што немамо. Решење је ново задуживање или продаја Телекома, јер је овогодишњи дефицит око 1,5 милијарди евра. Безмало колико и очекивана цена. Али, њу нико, па ни преостали Телеком „Аустрија” – не нуди.

И сада смо ту где јесмо – нигде. Копрцамо се у немоћи и неспособности да се извучемо из крајње понижавајуће ситуације, јер је више него извесно да тражене паре нећемо добити, а да испод задате цене – не смемо. Питање је, међутим, ко може ово морално посртање да прекине или  да јавно каже зашто се преговара на начин који можда разумесамо двоје-троје људи и то баш оних који одлажу одлуку.