Модернизација

Током протекле деценије великих реформских покушаја које проживљава наше друштво често је спомињана реч модернизација. Многобројне реформе доживљавале су, међутим, половичне или потпуне неуспехе. Временом су међу елитама наше земље преовладала два међусобно у потпуности супротстављена становишта.

Прво се своди на тезу да модернизација и није баш кључан и важан чинилац народног благостања. Снажно је уверење да је до напретка могуће доћи захваљујући само „јакој” власти и „много вреднијем” народу. Дакле, надање да би неки велики преокрет, светска криза, природна богатства или моћни савезници, могли да преокрену судбину Србије, отплате њене дугове и усмере је ка неслућеном успону и моћи, није само маштање незрелих. Није реч ни о демагогији неког од режима коме ништа није преостало осим вештог правдања, несигурних савезника и теза о заборављеним чудотворним плочама, те изгубљеним машинама на водени погон насталим захваљујући даровитим земљацима који су научну славу стекли у иностранству. Многи творци наше државне политике, бројни наши утицајни интелектуалци прихватили су ту фаталистичку слику Србије као опседнутог града који је приморан да издржи непромењиву садашњост, надајући се невероватној будућности. Неки наши политичари и интелектуалци веровали су (и верују) за себе да су родољуби, али истину говорећи нису полагали превелике наде у народ који су тврдили да воле. Одатле и она чувена мисао о томе да је једна од најбољих особина наших грађана њихова спремност да издрже разне недаће.

Друго становиште заступају малобројнији, али данас утицајнији наши интелектуалци. Они верују да је српски народ историјски и цивилизацијски супротстављен модернизацији. Створена је већ богата литература која поткрепљује тезу да управо Срби у историји нису били спремни ни способни да изграде демократску државу, да нису познавали ни дозвољавали грађанске слободе, нити били спремни да плате скупу цену неопходне модернизације. Закључак који се намеће је да како год бирали, несрећни српски гласачи не могу да изнедре политичку елиту способну да их модернизује. Следи да је неминовно да то учини неко са стране. Недавно сам у нашим новинама прочитао једну сличну мисао према којој су два највећа достигнућа нашег народа током протекла два столећа били Југославија и социјализам. Дакле, највећи наш успех представљају држава, која је консензуално пропала, и државни систем који је у читавој Европи одбачен као неуспешан.

Српско друштво је током протеклих двеста година имало многобројне и значајне дисконтинуитете. Честе пропасти и мукотрпна започињања свакако нису донели добар глас реформама и модернизацији. До 1914. године иначе у просеку прилично сиромашно српско село је размерно боље живело него радничке четврти појединих развијених европских земаља. Таквим бирачима је било јако тешко објаснити неопходност модернизације. Током реалног социјализма остварен је животни стандард који није био заснован на развијености наше економије, али је створио трајна очекивања, учинивши део наших грађана свесним да је овде могуће живети много боље и лакше него у суседним земљама. У светлости тих навика и очекивања процеси којима смо сведоци током протеклих двадесет година могу да добију и мало другачије тумачење.

Данас део Србије живи сиромашно, обесправљено и потцењено – у капитализму какав на европском западу не постоји већ пола столећа. Други део наших грађана живи још увек у социјалној држави, која је, истина, банкротирала. Преживљавају од новца којег у пензионим, социјалним и платним фондовима суштински више нема. Коначно, нису малобројни ни грађани – од транзиционих добитника, партијских војски и клијентела, до разних буџетских корисника и дела становника богатијих градова – који живе животом чији квалитет далеко превазилази реални, али наравно не и очекивани ниво. Са изузетком малог броја пребогатих, већина њих је изузетно незадовољна својим статусом зато што своје зараде не пореде са приходима суграђана или колега из суседних држава већ са стандардом становника најбогатијих светских економија.

Тако Србији пролазе године. Савремена Србија живи у очекивању пропасти или чуда, на клептократији корумпираних власти, њиховом робинхудовском споразуму са маркетиншки створеном бирачком већином плаћеном захваљујући задуживању поколења која ће се родити у далекој будућности. У немогућности да оправдају своју неспремност да се било чега одрекну, да храбро нешто предузму и много ризикују, елите ове земље опредељују се између слављења народних мана и уверења да је мржња према сопственом народу опште корисна врлина.

Напредни клуб