Без витрина неће моћи

У колекцији Београђанина Угљеше Рајчевића, историчара уметности и писца, налази се1.874 старих камера и фотоапарата, а још два, дан раније купљена на Бајлонијевој пијаци, тек би требало да буду заведена у матичну књигу збирке „Од бокс камере до дигиталног фотоапарата 1771”.

– Када сам почео да бележим примерке, број 1.771 је био далеко, а сада ни 2000. није недостижан и ту мислим да се зауставим, мада се не бих зарицао – каже Рајчевић, признајући да би их све дао за онај један, који је добио за осми рођендан, а кога нема у овој изузетној збирци.

– Чувам прву фотографију родитеља коју сам снимио на рођендан 1939. године, првом малом бокс камером добијеном на поклон. Нестала ми је у ратним годинама и никада је више нисам нашао, ни код нас ни у свету – објашњава наш саговорник.

Први је радни

Рајчевић је завршио глумачку школу и седам година наступао у позориштима широм бивше Југославије, од Задра и Цетиња до Ниша. Али није остао на „даскама које живот значе”, већ је дипломирао историју уметности на Филозофском факултету у Београду, а магистрирао на Природно математичком, на Катедри за туризам. Стручњак је за српску уметност друге половине 19. и прве половине 20. века. Објавио је преко двадесет књига поезије, прозе и есеја.

– Трагао сам за неправедно заборављенима, као што је био свештеномученик Рафаило Момчиловић, студент Прве српске цртачке школе у Београду. Иза њега су нам остала многа значајна уметничка дела – каже Рајчевић, иначе родоначелник ликовне колоније у Рафаиловим родним Дероњама.

Један од разлога да 1955. године набави фотоапарат управо је била намера да сними две-три фотографије.Онда му је, како каже, „ушла вода у уши” па је узео још један... и тако редом. А интензивнијим сакупљањем апарата бави се последњих 20 година.

Показује нам „кодак 1” из 1888, први са рол филмом.

– Њега сам купио у Паризу, на тамошњем бувљаку 1975. године. Иначе у свету су много скупљи него код нас, где сасвим пристојан апарат може да се купи за неколико стотина динара. Тако да сам, када ми зацене 300, 400 или 500 франака, најчешће одустајао од куповине, али се некада одвоји од уста јер човек не може да одоли. Збирка је расла постепено, више од пола века, па скоро да и нисам осетио финансијски – наводи колекционар.

Гледајући полице препуне књига постаје нам јасно да апарати нису једина страст нашег домаћина. У његовој библиотеци има око 14.000 наслова, а има и неколико стотина слика, додуше, нису то врхунска дела, али су дела врхунских уметника, тврди Рајчевић.

Мишел има мање

Његова колекција из дана у дан расте све брже јер филмова више нема, па многи гледају како да се реше апарата да им се не вуку по кући, каже наш домаћин. А сваки је једно мало чудо технике.

По чему се издвајају, питамо збуњени различитошћу облика и величина.

– Прва је бокс камера, која је ништа друго него картонска кутија. Она има објектив и бленду која се отвара и затвара једним потезом и оно што је фотографисано, то је на филму забележено. Онда су се постепено усавршавали, мењао се квалитет објектива, изоштравала даљина, ту је и промењива експозиција, тако да предмет може да се слика са делићем секунде...

Онде су биле двооке, рефлексне, па све до дигиталних и то све имате овде код мене, почев оних са плочама. Њима је мана то што је за сваки снимак морала да се убаци стаклена плоча, па следећи снимак друга. Када је измишљен рол филм на целулоидној траци онда је то била друга прича. Сада ето нема ни тога него снимите, пребаците на диск, када хоћете да гледате убаците у рачунар и гледате фотографије на екрану... И ја сам набавио један дигитални, којим се служим јер ме више мрзи да подешавам отвор бленде, да одређујем експозицију... – каже Рајчевић.

У свету је доста колекционара старих камера и фотоапарата, а један од највећих је Француз Мишел Ауер.

– Када сам почео да сакупљам апарате Ауер их је већ имао 1.600 (у свету процењујем да их је 5.000 врста). Размишљао сам да ли ћу икада сакупити и половину, а сада имам и више од њега. Међутим, шта је ту проблем? У Србију су почели да увозе апарате поселе Другог светског рата и то обично оне јефтиније, бокс камере, тако да је велика разлика између тога што ја имам, и колекција у Риму, Паризу, Лондону... Ауер има камере и фотоапарате памет да вам стане, у вредности од неколико хиљада долара, „лајке”, оне с краја претпрошлог века... Имам и ја понешто од тога, попут шпијунске камере у облику џепног сата, на којој каобајаги хоћете да видите колико је сати и шкљоцнете – каже овај пасионирани заљубљеник у технику, док нам показује регистре.

 – У њима су картони са основним подацима за сваки од апарата. Записујем назив произвођача, серијски број, оптику...Једно време сам се носио мишљу да сваки апарат који набавим прати и фотографија с њим снимљена. Нисам издржао... Проблем је што је ово тренутно више магацин него колекција, јер оно што имате требало би да изложите. Био сам у преговорима, а сада сам у ишчекивању: Братислав Петковић, власник колекције историјски значајних аутомобила, има њихов музеју у Београду. Зидови су ту празни, па би ту могли да се изложе апарати које бих оставио као легат. Међутим, запело је код витрина – вајка се Рајчевић. Наиме, камере би морале да буду под кључем, у противном би највредније, које стану у шаку, брзо нестале!