Последњи чаробњак

                              Случајност је наклоњена само припремљеном уму

                             Луј Пастер

На списку сто најутицајнијих људи у историји, Исак Њутн је између двојице који су утемељили две највеће светске религије. После Мухамеда, пре Исуса Христа (у књизи Мајкла Харта „100: редослед најутицајнијих личности у историји”).

Чиме је то заслужио великан који је живот проживео у самонаметнутом самотњаштву?

Неуморног трагача за каменом мудрости данас сматрају утемељивачем савремене науке, упркос томе што га жудња за разоткривањем херметичких тајни (prisca sapientia) ни до самртног часа није напустила. Извесно је да је највише година потрошио бавећи се алхемијом изван радозналих погледа. Чувени економиста Џон Мајнард Кејнз, у упечатљивом предавању члановима Краљевског друштва 1942. године, назвао „последњим чаробњаком” зато што је „универзум схватао као криптограм (тајно писмо) који је направио свемогући Бог”.

Зар антички филозоф Зенон није говорио да свако људско биће може да допре до духа или божанског логоса који управља универзумом?

(Прилично неодређени закон из 1404. године, под који је све и свашта могло да се подведе, забрањивао је да се праве сребро или злато из сасвим разумљивих разлога.)

Утицај Декарта

Још у осмолетки деца науче да је Исак Њутн смислио теорију гравитације и три закона кретања (инерције, силе и акције и реакције). Али је досетка да му је у просветљујућем часу пала јабука на главу док је седео наваљен на стабло, према сазнању уредника за науку и научног предавача Мајкла Вајта („Исак Њутн, последњи чаробњак”, издавачи Завод за уџбенике и „Досије”), готово измишљена.

Искорачио је изван дотадашњих граница науке, и математике особито (по свему судећи, најнапреднији математичар свога доба), у две чудесне године (anni mirabiles), 1665. и 1666, протумачивши да је сила теже (гравитација) свеприсутна и да делује привлачећи свакојака тела, с тим што она с већом масом увек надјачају. Ћудљив, неповерљив, тајанствен и самопрегоран, своје животно дело  „Принципи” (Philosophiae Naturalis Principia Mathematica), у којем открива устројство појавног света, написао је на латинском. Каквим год да је наумом вођен, ваља знати да се од свих питомаца Кембриџа у то време очекивало да после прве године течно говоре латински, старогрчки и хебрејски.

Из мноштва прорачуна јасно је да теорију привлачења тела није ухватио и схватио у једном налету надахнућа. „Показао је општу гравитацију на делу”, пише Мајкл Вајт, „али никада није био у стању да објасни механизам по коме делује.”

На трагање Исака Њутна за одгонеткама најзапретанијих тајни природе највише је утицао Рене Декарт, чију је „Геометрију” темељно ишчитао годину дана раније, иако је он у својим списима одбацио мистицизам и окултизам приказујући универзум као машину. Друга двојица били су хемичар Роберт Бојл, најбољи експериментатор до наших дана, и филозоф Френсис Бекон („Нови Органон”).

Сукоб с Лајбницом

Свој поглед на свет коренито је променио почетком 1663. године исписујући примедбе на Аристотелово учење („непокретни покретач”) у „Филозофској свесци” (Quaestiones) испод новог властитог вјерују – „Платон ми је пријатељ, Аристотел ми је пријатељ, али је истина мој највећи пријатељ”. Циљао је, несумњиво, на славну Аристотелову мисао из „Никомахове етике” – „Платон је пријатељ, али је већи пријатељ истина”. (Аристотел је, иначе, Платонов ученик).

Мајкл Вајт подробно расветљава четвородеценијски сукоб с Готфридом Лајбницом, „једним од највећих свезнадара у историји” (пореклом Лужички Србин), који је избио због инфинитезималног рачуна. Да то није био повод, вероватно би свадљиви Исак Њутн нашао неки други јер је опседнуто веровао у своју јединственост. Спорење је окончано смрћу Готфрида Лајбница кога је накнадно избрисао из трећег издања „Принципа”.

Исту освету су раније искусили двојица супарника – Роберт Хук и Џон Флемстид.

Малишан (рођен 4. јануара 1643) кога је рано оставила мајка није прихватио хришћански обред на самрти (20. март 1727), зато што је пригрлио аријанство (по александријском свештенику Арију из четвртог века који је оспоравао да су Исус и Бог једносуштни – хомоусија). У деловоднику Краљевског друштва три дана касније записана је једноставна напомена: „Пошто је место председника упражњено због смрти сер Исака Њутна, данас није било састанка.”

На надгробном натпису споменика покрај Вестименстерске опатије у којој је сахрањен исписани су стихови песника Александра Поупа: „Природа и природни закони у ноћној тами налазе скривеност; Бог рече ’Нека буде Њутн’ и све постаде светлост.”

----------------------------------------------------------------------

Нови Соломон

Исак Њутн је себе замишљао као новог Соломона и веровао да му је од Бога дата дужност да разоткрије тајне природе – научне, алхемијске или теолошке. Мудрог израиљског краља називао је „највећим филозофом на свету”.

Чак се потписивао измишљеним именом (псеудоним) „Један Свети Бог”, што је обратно читање (анаграм) од латинског Isaacus Neuutouns (Jeova Sancus Unus).