Заточенице тела

У раду Лизбет и Анжелик Равен људска анатомија се показује као једно од могућих поља борбе за индивидуално и групно самоостварење. Активни борци на том пољу су већ сви који су груписани око доминантних и јасно утврђених канона лепоте, здравља и пожељности, усвајајући то што се као идеал намеће клиничким дискурсом медицине и трендсетерским дискурсом модне индустрије. Лизбет и Анжелик Равен се према њима крајње антагонистички постављају. Оне већ сваки идеал виде искључиво као резултат хегемоније управо оних вредности које одржавају дати друштвени поредак.

Међу радовима у поставци у Салону МСУБ, сусрећемо се, на пример, са интимном причом две младе мађарске балерине, које чине све да своја тела приближе идеалу женског тела у балету, што је тело девојчице од десет година. Да би то постигле, и изгледале адекватно на сцени, оне се стално боре и са конкретним биолошком датостима (наиме, већ су у пубертету) и са општим нормама социјализације, важећим у широј друштвеној средини у којој се њихова индивидуација одвија. Како то упитник, рађен као анамнеза, показује, оне имају толико стриктне режиме исхране, вежбања, као и општег распореда времена, да не могу да прате ритмове кретања и начине живота својих вршњака. Оне тиме постају заточеницама и свог позива, као и својих тела, чији изглед и функције знатно одступају од изгледа и функција тела њихових вршњакиња. Оне имају проблема у социјализацији зато што се изглед и режими функционисања њихових тела у данашњем друштву не могу универзализовати.   

Сурови ритуали

Сличан, чак можда и строжи режим од онога коме су подвргнуте балерине, саме себи намећу оне особе које се обично означавају етикетом анорексичарки. Код њих је све подвргнуто постизању идеала савршене мршавости. Анатомско-биолошки детерминисано тело, каквим га клинички поглед медицине сагледава, тиме се у потпуности подређује субјективно доживљеном телу, у свим својим симболичким и имагинарним одређењима. То подређивање често постаје врло сурово. Оно собом носи веома ригидно уређење и потпуно ритуализовање процеса узимања хране, са развијеним системом забрана и физичких санкција којима дата особа саму себе подвргава, ако забрану прекрши. Степен суровости је тиме већи како тај процес одмиче, а реалност слике о себи се све више губи, тако да особа која је досегла саму границу физичке издржљивости испошћеног тела себе и даље доживљава као дебелу, након штоје већ уклонила све масне наслаге које уопште могу да се уклоне.    

Резултат тог дрила су етерична тела лишена путених дражи, чија мапа ерогених зона донекле одступа од оне која одликује особе усмерене ка класичном гениталном сексу. Орална фиксација, која, у либидоналном смислу, та анорексична тела у потпуности одређује, стандардно се у психијатрији тумачи као вид регресије у ранију, то јест прегениталну фазу психосексуалног развоја. Насупрот томе, у тумачењу Л.А.Равен,службе за анализу и истраживање таквеврстеоралне фиксације уводи у развојну фазу која превазилази гениталну. Л.А.Равен ту виде отворен простор за схватања и доживљаје тела и сексуалности који одступају од традиционалних, и нови тип телесних идеала, који више не робују законима биолошке репродукције. У карактеристике тог идеала спадају, по списку Л. А. Равен, и немогућност да се носи са стресним ситуацијама, проблеми у доношењу одлука, инфантилни изглед, губљење косе, скелет који се назире испод коже, струк од 43, као и груди од 82 центиметра.  

Потрага за идеалном индивидуом

Поменуте карактеристике преузете су из огласа који су Л.А. Равен предале „Гардијану” још 2001. године, позивајући заинтересоване да се пријаве за учешће у истраживању „будућих стилова живота, промена у друштву и тренутних трендова у моди и рекламирању”. То је била прва у низу њихових акција потраге за идеалном индивидуом. Оне и саме област свог деловања обично дефинишу као „анализа и истраживање”, а уметнички радови то само материјализују.

Тематски се њихови радови углавном групишу око два за њих кључна и међусобно испреплетана феномена: анорексије и близанаштва. Обрађујући те феномене, оне се поново суочавају са траумама које су деловале формативно на њихове личности. Међусобна компетиција близанаца и насиље које из тога произлази, поремећаја доживљаја сопства, као и разни ритуали који укључују и међусобно храњење и кажњавање због преступа заједничких норми, теме су које се не налазе негде споља, оне их црпе из својих животних историја. Често се у обради тих тема оне ипак обраћају и другима: научним експертима, професионалним, или плаћеним непрофесионалним извођачима, или другим уметницима сличних усмерења и животних историја. У оквиру ове изложбе је Уна Поповић, кустоскиња Салона МСУБ, стога организовала и разговоре са уметницама које одговарају том профилу: Марином Марковић (о анорексији), и Аном Кнежевић и Миљаном Пакић (о близанаштву).

Анатомски склоп сваке поједине особе увек оставља могућност за измену њеног изгледа и начина функционисања. Тиме се пружа прилика да се као начин одбијања да се припада доминантном току процеса самоостварења образују и тела са нешто различитим, алтернативном анатомијама. Лизбет и Анжелик Равен су своја тела образовале управо као таква, видно анорексична и својим функцијама међусобно повезана (будући да су једнојајчане близнакиње, са специфичним типом тешко раздвојивих идентитета), свесно то потенцирајући и изван и унутар света уметности. У сваком њиховом раду, макар он користио и сценарио који спада у жанр уметничке фикције, има нечег аутобиографског. Оне своје биографије производе кроз уметност, и уметност кроз своје биографије.