Бомбе за празник

Западни савезници некада, и НАТО данас, имају историјску праксу да честитају одређене празнике бомбама и ракетама. Србију су тако на Ускрс 1944. жестоко бомбардовали Американци и Британци, па се то поновило и на Ускрс 1999. године. Прекјуче, на рођендан пуковника Гадафија и тачно 25 година после првог америчког бомбардовања Либије, НАТО је жестоко бомбардовао неке циљеве у Триполију.

Заправо, све ово што се сада догађа на релацији НАТО–Либија јесте доказ неприкладне западне дипломатије и мањкаве војне стратегије. НАТО је брзоплето улетео у либијски грађански рат, а онда свој прокламовани циљ, а то је одлазак Гадафија са власти, прогласио тестом кредибилитета западне алијансе. То је нова НАТО стратегија самопотврђивања.И гле чуда, из такве визуре гледања, ако Гадафи не оде са власти НАТО ће пропасти. Отуда и саопштење алијансе да ће се бомбардовање наставити све док Гадафи не оде. Тако можете да себи одредите велики број циљева, који су, је л’те, тест кредибилности НАТО-а, под условом да предметна жртва не располаже атомским оружјем, и да није велика као Русија или Кина. У том случају НАТО неће, наравно, ни размишљати о сопственом кредибилитету. Јер кредибилитет се доказује на слабијем.

У походу на Италију 1808. године император Наполеон је приметио: „ У рату морални разлози чине три четвртине, равнотежа стварних снага само једну четвртину”. У том погледу рат у Либији није ништа ново - највећи део пропагандног напора у земљама НАТО-а јесте да се увере људи у хуманистичку инспирацију ангажовања алијансе у овом сукобу. Имамо тврдње о борби цивилизације против варварства, о одбрани највећих људских вредности, о светској савести, а у ствари, рат се води немилосрдно, а о моралу се труби неуморно. Зато у Европи овај рат највише и подржавају средовечни, сувише млади да би имали неко искуство из прошлог рата, а сувише стари да би били регрутовани.

Теолози бомбардовања Либије траже још интензивније ваздушне нападе, војних мета све је мање, а оне се бирају у складу са циљевима рата. Разарање авионским бомбама исто је што и насумично насиље. Није могуће убити пуковника Гадафија из ваздуха, он одавно није у својој резиденцији, живи и мења цивилне куће у Триполију и три пута дневно. Извештаји западних обавештајних служби увек заостају за способношћу владиних снага да реагују на нападе, а либијска војска још је пре почетка бомбардовања напустила све касарне и друге стационарне објекте. Ваздушне снаге НАТО-а могу да покушају да прилагоде своје операције тако што ће узети у обзир промену околности, али никада не могу да делују тако брзо као снаге на земљи. Без обзира на Мусу Кусу, и остале који су напустили Триполи, НАТО не може да буде сигуран да је добро упознат са тренутним условима унутар противничког система, је ли то подвала, или није.

После агресије НАТО-а на Југославију 1999. скоро да сам поверовао да је у Европи прошло време оружја. Изгледа да није, култ рата и даље траје. Европска спољна политика се на примеру Либије милитаризовала. Као да ЕУ жели да наследи САД на позицији империје. Мислио сам да Европа и Америка последњих двадесетак година представљају два посебна света, један на Венери, други на Марсу. Један окренут уживању стечених позиција, други заокупљен императивима моћи. Један живи у рају, други у историји, која је, као што је познато, или како каже Магбет, прича пуна буке и беса коју идиот прича. Мислио сам да је Европа одбацила своју прошлост, а са њом и политику силе коју је столећима следила и спроводила. На примеру Либије Европа и Америка као да су измениле своје историјске улоге. А Саркози и Берлускони глумци су апсолутне катастрофе. Доказ?

Политика решења крвавог сукоба у Ирској годинама се заснивала на покушајима да се две непријатељски расположене групације помире тако да се отклони свака опасност за мир, укључујући стрпљиве преговоре и са терористима и ослобађање убица из затвора. У Ирској је Лондон веровао да је најбољи начин за успостављање мира мировни процес. У Југославији 1999. и у Либији 2011. НАТО је водио и води политику успостављања мира уз помоћ рата, и то рата који се састоји од бацања бомби са великих висина. То је стратегија политичара који не разумеју рат. НАТО појачава насиље да би окончао насиље. Куда то иде Европа? Зар Италија мора на сваких десет година да буде нечији носач авиона?