Свету прети „прехрамбена инфлација”

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Пролеће у Вашингтону доноси цветање трешања и редовно окупљање министара финансија, гувернера централних банака (уз понеког премијера) и других експерата. Управо овог викенда одржава једно од два полугодишња заседања две главне институције за координацију светске економије и финансија: Светске банке и Међународног монетарног фонда, чије су седишта једно преко пута другог у центру америчке престонице.

Овога пута на дневном реду су две теме, од којих је једна хитна, а друга системска. Првом – растућом ценом сировина, а поготово хране, незапосленошћу, па сходно томе и политичко-социјалним немирима (не само у арапском свету), бавиће се форуми Светске банке.

Међународни монетарни фонд ће пак, на форуму Г-20, који је постао главна трибина за усклађивање политика (и интереса) земаља које стварају 85 одсто светског бруто производа, бити посвећен успостављању нових механизама надзора и превенције – да се избегне реприза кризе од пре две године.

Судећи по анализама које су се појавиле на дан почетка скупа, у петак, неће бити спектакуларних помака ни у једном од здања бретонвудских институција. Само можда нешто прецизнијих дијагноза и бољег разумевања узрока и последица.

Скупови се, наиме, одржавају у не баш сасвим „редовним” околностима: у позадини су народне буне на Блиском истоку и трострука катастрофа у једној од најважнијих економија света, јапанској (земљотрес, цунами, удес у нуклеарној централи)…

На глобалној економској сцени још се слеже тле после „велике рецесије 2008–2009, при чему се мало пореметио стари поредак: много брже се опорављају земље у развоју, са Кином, Индијом, Бразилом и Јужном Африком на челу, од традиционалних индустријских сила, САД, Европе и Јапана.

Оно што је била препорука на самиту Г-20 у септембру 2009. у Питсбургу – да се глобални раст „избалансира” тако што ће Америка донекле обуздати своју потрошњу, а њени партнери са спољнотрговинским вишковима обрнуто, трошити више – није се обистинило. Кина и Немачка су остале захуктане извозне машине, упркос томе што је долар ослабио, а јуан и евро незнатно ојачали.

ММФ сада у Г-20 настоји да испослује нови механизам који би ојачао његову улогу светског финансијског надзорника, ако не баш и полицајца (јер нема средства принуде). Идеја је да се успостави комплет стандарда којим би се мерило да ли нека земља својим трговинским, фискалним и уопште економским политикама доприноси глобалном складу, или, напротив, угрожава стабилност светског привредног поретка.

Консензус о томе није вероватан, бар не овога пута. Кина пре свега то доживљава као замаскирани притисак Америке да мења вредност своје валуте, која је у последњој години дана додуше поскочила, али само за скромних 4,5 одсто у односу на долар, и нешто више, 12 одсто, у односу на евро.

Овде ће се, дакле, само изнети намере, с надом да се нешто више постигне на самиту Г-20 у новембру у Француској, у граду познатом по самитима филмаџија, Кану.

Светска банка ће се дотле бавити проблемима који су – ближи стомаку. Њен председник Роберт Зелик изнео је на конференцији за штампу да су током прошле године цене хране у свету порасле за 36 одсто. „Прехрамбену инфлацију” он је назвао „највећом претњом сиромашнима свугде у свету”. Кад се томе додају и растуће цене нафте и горива, добија се „отровна смеша која потпаљује социјалне немире”.

Службе Светске банке су израчунале да је због овога у позицију екстремног сиромаштва, да живи само од долар и четврт (око сто динара) дневно, доспело 44 милиона људи. Храна је иначе највише поскупела управо у земљама са ниским или средњим приходима већине становништва. Како је најавио Зелик, банка ће на ово реаговати хитним зајмовима најугроженијим земљама и апелима да се не уводе извозне забране за животне намирнице.

Међу првима, зајам од 500 милиона долара, као подршку буџету, добиће Тунис, а председник Светске банке је акционарима Европске банке за обнову и развој (ЕБРД) препоручио да свој фокус преусмере на источну Европу и север Африке.

Милан Мишић