Блистави пут Зорана Константиновића

Да други имају тако богату биографију као професор и академик Зоран Константиновић, досад бисмо били сведоци бројних издања сећања, аутобиографија, сведочења, интервјуа у штампи, на радију и телевизији... Можда би и он кренуо тим путем да у време студија на Филозофском факултету у Београду није имао професора, моралну громаду, Пера Слијепчевића.

– Знате, Мујезиновићу, много сам великана и грандиозних умова, у свету и код нас, видео, упознао, дружио се, постао им пријатељ, али све њих надвисује лик мог покојног професора Пера Слијепчевића, човека велике културе који је припадао "Младој Босни". Диван човек, Херцеговац, моралан лик. Мени је био посебно драг и зато што су нам се подударали политички погледи, јер је Слијепчевић био срастао са идејом југословенства. Ванредни стилиста, изванредно перо – казује 87-годишњи професор-емерит Универзитета у Инзбруку, који још објављује радове.

Док уживам у благодетима које се госту указују по обичајима старих београдских грађанских породица, ту и тамо, у држању и говору академика Константиновића, примећујем аристократске нијансе. И таман да о том мом запажању кажем неку реч професору, он као да ми прочита мисли.

– Знате, пријатељу Мујезиновићу, ја сам уочи Другог светског рата завршио Војну академију Краљевине Југославије и распад земље ме је затекао на Драви, на граници према Мађарској: наше јединице су биле састављене претежним делом од хрватских обвезника. Они су одмах после 27. марта 1941. масовно напуштали положаје, а када је 11. априла у Загребу проглашена Независна Држава Хрватска, хаос је био потпун и није било лако сачувати главу. Заробили су нас дојучерашњи другови, који су ставили шаховницу на своје капе. Славили су бучно ускрснуће своје државе, а нас су после четрнаест дана предали Немцима. Ипак, један од њих нам је дошапнуо да ово није добро. Остало време рата провео сам у немачким заробљеничким логорима – сећа се професор Константиновић.

Из тог времена остале су му успомене дружења са Владимиром Лазанским, оцем новинара "Политике" Мирослава Лазанског, и Милетом Николајевићем, потоњим уредником Радио Београда. Три ратна друга никад нису прекинули везу. Иако Владимир и Миле више нису живи, њихову децу и унуке професор, како каже, воли као своје. 

Младог официра некадашње Војске Краљевине Југославије по завршетку рата одмах позивају у ЈНА, у Генералштаб и на Вишу војну академију, где је високим официрима држао часове о војној литератури других земаља. У исто време је студирао и на Филозофском факултету у Београду. Можда би Зоран Константиновић наставио војну каријеру да већ себе није видео као будућег професора универзитета, есејисту, германисту, стручњака највишег ранга за теоријска и методолошка питања науке о књижевности. У тој намери му је посебну подршку давала супруга. Но, на то се требало одлучити.

– И, драги Мујезиновићу, мени је у том науму највише помогао Фрањо Туђман. Он је педесетих година био мој слушалац на Вишој војној академији и ми смо се касније зближили, чак се и породично дружили. Кад сам донео одлуку да се потпуно посветим науци о књижевности, замолио сам Туђмана, као начелника Персоналне управе ЈНА, да ми помогне. Он је подржао мој захтев и напустио сам ЈНА као мајор у резерви. Но, увек сам остао привржен друговима из Армије. И када је избила криза у Југославији, толико пута сам у својим сновиђењима слушао глас преко радија: "Ноћас је Југославија нашла поново своју душу, Армија је преузела власт" – говори Константиновић о зачетку међународно признате каријере универзитетског професора, која му је омогућила да, сем редовног члана САНУ, постане и инострани члан многих академија у свету, почасни доктор универзитета, као и да стекне висока научна признања.

Професору је посебно драго што је, како каже, био учитељ многим познатим и успешним људима који су му "испунили живот". Још 1968. године, као професор Филолошког факултета, добио је позив од Универзитета у Инзбруку, у Аустрији, да тамо буде шеф катедре и управник Института за упоредну књижевност. У Аустрију је стигао 1970. и све до 1990. године је редовно обављао професорске дужности.

– Почело је растакање Југославије и оптуживање српског народа за злочине. Немачки и аустријски новинари су почели од мене да траже интервјуе и учешће у дискусијама. Била је то фаза систематске сатанизације српског народа. Тако су ми, мој Мујезиновићу, страни новинари, велики страни новинари, на берлинској телевизији САТ 1 приредили прави новинарски линч. Најстрашније у свему је било то изокретање истине и онога што сам ја говорио, када су ми дали прилику да нешто кажем у одбрани Србије. Срећом, све време имао сам подршку мојих асистената и студената који се нису дали затровати, док многе колеге нису имале разумевања – прича професор о данима својих великих мука, о чему је говорио када се на Универзитету у Инзбруку 2000. године славио његов 80. рођендан. Тада се много тога променило. Каже, било је дирљиво. Осећао је тада да има две земље које воли.

– Моји некадашњи студенти ме не заборављају. Пре неки дан је баш на то месту, где сте ви сада, седео Американац с којим сам провео четири сата у пријатном разговору. Аустријанац, такође мој бивши студент, пише књигу о мојим погледима из теорије књижевности. Да не заборавим и то – био сам председник комисије на одбрани докторске дисертације Ива Санадера, актуелног премијера Хрватске – вели професор и академик Зоран Константиновић.

Но, он ни данас не жали што је у одлучујућим тренуцима говорио онако како је мислио. Каже да му је то донело много невоља, али је бранио оно што воли и што за њега представља вредност.

Таман кад кренух ка излазу из стана, мој домаћин ме заустави.

– А "Политика"? Знате ли ви, пријатељу Мујезиновићу, шта је ваш лист значио поготово између два светска рата. Постојали су и други дневници, али кад би се у грађанским породицама, после послужења и мало уобичајеног трачарења, повео разговор и о томе шта су новине тог дана писале, мислило се на "Политику". И онда би почела расправа. Увек смо имали објективну слику о догађајима у свету и код нас. "Политика" је пре свих листова најавила и долазак нацизма у Немачкој и пошаст коју он може донети. То је лист који је значајно утицао и на формирање мог мишљења о многим питањима – још су у свежем сећању професору Константиновићу та лепа и незаборавна дружења у београдским грађанским породицама.