Гладни

Писати о смрти јесте једна од најмучнијих новинарских тема, али она налази најкраћи пут до читаоца. У конкуренцији несрећа и насилних смрти, вест да су мајка и син пронађени најмање недељу дана након што су, највероватније, умрли од глади, бацила је у засенак све остале.
Информацијом о трагедији из Окружног суда у форми in memoriama, председница суда Едита дер Шерегељ апеловала је нашу солидарност, саосећање о организованој друштвеној бризи за маргиналне и сиромашне слојеве становништва. Дан након таквог саопштења у неким установама више су бринули о последицама које ће таква оцена имати по њих, него о томе шта су евентуално пропустили да ураде да до такве трагедије не дође.

Оцена да су мајка и син умрли од глади квалификована је као преурањена и мало вероватна с обзиром на то да су Викторија Војнић-Хајдук и њен син Иван ипак имали мале, али редовне приходе. Јављали су се познаници, комшије које су тврдиле да су виђале сина и да није одавао утисак потхрањене особе. Гомилају се противречне информације из којих се назиру груби обриси једне породице погођене болестима, незапосленошћу, као последицом отпуштања вишка радне снаге, избором одређеног стила живота, али и општег друштвеног сиромаштва. У суду тврде да ово није усамљена несрећа, него да у последње време све чешће испитују узроке смрти оних, које откривају након неколико дана закашњења, у избама недостојним човека.

Нико не очекује да су друштвене и социјалне институције у стању саме да реше проблеме годинама осиромашиваног становништва, али њихова је дужност да указују на њих, да подсећају државу на њихово постојање, да позову, апелују, мотивишу и едукују грађане како да помогну једни другима. Ове институције треба да негују уверење у нама да, иако протеклих деценија под непрестаним "ударима" бројних несрећа и невоља, морамо да сачувамо најбитније особине људског бића – саосећање и спремност да помогнемо другима.

"Смрт сваког човека умањује мене...", рекао је писац, а ми смо од оних који су били на рубу егзистенције окренули главу.

Због тога се више не поставља питање да ли су ови људи у предграђу Суботице заиста буквално умрли од глади, већ због чега ниједна установа, нити познаник или комшија нису приметили да су животни извори овим људима сведени на минимум? Због чега нико није имао довољно воље, мотива, храбрости и жеље да им бар мало помогне?

Одбијање свих друштвених институција да препознају своју одговорност открива у ствари величину њихове неспремности да се боре са социјалним проблемима. Заправо највећа трагедија наше свакодневице јесте у чињеници да не само што институције нису реаговале, већ у томе што нису умеле чак ни да примете да је нашим суграђанима помоћ потребна. Поставља се питање без адекватног одговора – колико још сличних несрећних људских судбина очекује помоћ?