Судови се „даве” у мору предмета

Подаци који су изнети на конференцији за новинаре Уставног суда Србије јасно указују да овај суд више не може да ради под оптерећењем огромног прилива предмета, са недостатком стручног кадра и адекватног простора.

„Када 220 радних дана у години помножимо са бројем радних сати и поделимо са бројем нерешених предмета, добијамо мало више од сата за решавање једног предмета. То је минорно време и тако се не може приступити решавању ни једног јединог предмета”, рекао је председник Уставног суда др Драгиша Слијепчевић.

Пред Уставни суд прошле године дошло је 7.000 нових предмета, од чега су 5.555 уставне жалбе. Сваком од тих предмета Уставни суд приступа на исти начин, али судије виде решење управо у другачијем приступу. Предлажу да се установе судијски одбори од по троје судија, који би доносили одлуке о одбацивању уставних жалби које не испуњавају услове да се по њима поступа. Уставни суд то и сада ради, али увек у пуном саставу од 15 судија. Зато предлажу измену Закона о Уставном суду.

Подаци које су новинари добили у писаној анализи рада Уставног суда, потврђују да целокупно српско правосуђе, како је рекла судија Боса Ненадић, болује од неефикасности. Наиме, највећи број уставних жалби односи се на повреду права на суђење у разумном року. Дакле, грађани се жале Уставном суду на предуго трајање суђења пред редовним судовима.

Међу примерима о спорости наших судова налази се предмет у којем је решење о месној надлежности суда донето после три године. То значи да је суду (не каже се којем) било потребно три године само да одлучи о томе у ком суду треба да се води спор.

Наведен је и пример парнице која је трајала више од 14 година и то само у првостепеном суду. Иако је било заказано 61 рочиште, главна расправа није била закључена и није била донета првостепена пресуда.

Најдужи парнични поступак у Србији трајао је више од 33 године, парница из радног спора траје готово осам година, ванпарнични поступак 14, кривични 16, а извршни 17 година, наведено је у анализи Уставног суда Србије. Дакле, на извршење донете правноснажне пресуде у овом случају чекало се 17 година. То је отприлике четвртина просечног животног века.

У једном парничном поступку донето је седам првостепених, седам другостепених и три ревизијске одлуке.

Било је примера да првостепени суд у кривичном поступку није у законском року од осам дана израдио и странкама послао писмени отправак првостепене пресуде, већ је то учинио после пет месеци. У једном случају писмени отправак парничне пресуде достављен је пуномоћнику после 11 месеци.

Спори су и други државни органи, а не само судови. Уставни суд је у поступцима који су били вођени пред другим државним органима утврђивао повреду права на суђење у разумном року. Такав је, на пример, предмет у којем чак 12 година трају управни поступак и управни спор ради остваривања права на инвалидску пензију.

Нису криви само судови и државни органи. Често и сами грађани доприносе одуговлачењу суђења. Уставни суд у својој анализи констатује да имамного предметачијем је дуготрајном поступку допринео и сам подносилац уставне жалбе, дакле грађанин који се жали на спору правду. То су постигли неоправданим неодазивањима на заказана рочишта или понашањем које је нарушавало процесну дисциплину. Уставни суд је то утврдио увидом у целокупну документацију и списе судских предмета, па је у многим случајевима донео одлуку да није повређено право грађана на суђење у разумном року.

„Суд је у образложењима својих одлука указивао да је од изузетне важности организација судског система на начин који омогућава доношење судских одлука без непотребног одуговлачења, првенствено због тога да грађани и правна лица у остваривању својих права и обавеза не би трпели штетне последице, али и због потребе да се сачува поверење у судство, које оличава укупан углед и ауторитет државне власти”, наводи се у анализи Уставног суда Србије.