Баба и уштипци

У часу кад настају ови редови (понедељак, 11 часова) не назире се расплет и крај: колико ће сати и дана Томислав Николић да издржи без хране и пића?

Нема ни знакова да ће Борис Тадић да попусти, да се смилује и спречи трагичан расплет овог чина, који подсећа на обарање руке за кафанским столом. Само, улог је много већи од „рунде пића за све госте у локалу“.

То ривали знају и зато су упорни.

Томин штрајк има развојну линију која је почела 2009. године. Није прошла ни година откако је Мирко Цветковић постао премијер, а Александар Вучић је крајем те 2009. иступио са захтевом да се распишу превремени избори. Захтев је, потом, понављан више пута али владајућој коалицији, која и данас има, какву-такву, већину, није било ни на крај памети да га озбиљно узме у обзир. Притисак је настављен почетком ове године: Николић је упозорио да ће, у знак протеста, да седи са присташама на комаду стиропора. Овај изолациони материјал многима није познат, па не би били, посебно, задивљени таквим подвигом. Отуда је притисак добио нов, врхунски, драматичан израз: „Или избори или мој живот!” Николић се зарекао да неће да одустане. Цениће његово жртвовање да изазове самилост обичног света – бирача, да стекне ауру мученика, појача притисак и, на крају, гане и самог Тадића.

Борис Тадић је ставио до знања: неће бити избора пре него што Србија постане кандидат за пријем у ЕУ! То је разумљив став човека који се такође зарекао и посветио свом циљу. Он не жели да неко други капитализује и жање оно што је он (по)сејао и на чему је радио неколико година, занемарујући друге, много прече, послове од којих народ живи...

Његово непристајање на уцену почива на процени да ће, после кандидатског статуса, да се обнове и порасту симпатије и бирачка наклоност према Демократској странци, чији је углед видно срозан. Опао је, јер је он изабрао за премијера свог човека, чији је учинак нижи од очекиваног. И, још више: несагласан предизборним обећањима. Не пориче да Србија грца под теретом незапослености, сиромаштва, пада куповне моћи, инфлације, али то објашњава и глобалном кризом. Вучић и „напредњаци”овој листи додају и „невиђену корупцију”, лоповлук...

Томин штрајк ме подсетио на изреку: „Ко о чему – баба о уштипцима!” Баба само њих има на памети! Никако да заборави време кад је била млађана девојана, коју је мајка хранила том посластицом!

Николић зато одбија уобичајену, свакодневну храну. Чак ни воду неће, јер се ужелео посластице, које одавно нема на јеловнику: власти!

Њему се просто „пријело” власти! Жели да поново, после 12 година (!), окуси сласт, какву је уживао као потпредседник Владе Србије, заједно са Војом Шешељом у влади Мирка Марјановића, све до њеног пада, октобра 2000. године. Било им је лепо али и они су (су)одговорни за неуспех преговора у Рамбујеу, потоње бомбардовање Београда и градова Србије, погибију недужних грађана и привремени губитак Косова...

Александар Вучић, коме је прво радно место у животу било – министар за информације (упамћен као најгори у историји штампе Србије!) јавно се правда: „Ми смо били само мањински партнер у влади”. Тобоже без утицаја па, према томе, и невини! У његову причу могла би да поверују мала деца или ватрене радикалско-напредњачке присташе али не и озбиљни хроничари и аналитичари.

Николићу није пријатно да се сећа свог (неоцењеног и некажњеног) владарског учинка. Али има прилично грађана Србије, који су трпели – и платили цех. Они нису заборавили! Наслућују шта би се догодило, ако се власти поново докопа Тома, са својом дружином.

Уздржавам се од прогнозе како ће да се оконча Томин штрајк: ко ће да надјача, а ко да попусти? Али једно је извесно: чија рука падне на сто – неће добити изборе...

Новинар