Аутоголови политичких странака

Има више од једне деценије како писац ових редова студентима говори да увек треба излазити на изборе и гласати за најмање лошу странку, јер тешко да се добра може наћи. Но, шта онда када се не зна ко је најмање лош? У данашњој Србији успех у политици не зависи од добрих потеза неке странке већ од лоших потеза њене ривалке. Нема толико лошег потеза који не може бити надмашен још горим.

Из Србије се одлази, по истом саветодавцу, тек да би се проширили хоризонти, спознале како добре тако и лоше стране различитих друштава, па се онда у њу враћа и покушава садња плодоносног биља које се на страни узело. Нажалост, није извесно да је саветодавац у праву, јер овде се одвећ лако прихватају „Велики брат” и „Фарма”, а оно што је добро, примерице радна етика и одговорност према позиву који се врши, то се тешко „прима”. Тај калем не успева.

Један од основних разлога неуспешног пресађивања позитивних цивилизацијских тековина јесте слаб квалитет политичког дела олигархије у Србији. Тако је један од страначких вођа парламентарне странке која изгибе за промовисањем „европских вредности” пре неку недељу критиковао министра спољних послова што се „по Африци састаје са канибалима”. Изјава достојна вође неке крајње десне странке, али не и оних који се диче својом посвећеношћу људским правима. После се, са одоцњењем и у изнудици, извињавао. Напослетку, када је посланички клуб напустила најугледнија особа и председница политичког савета те странке, рекао је да је дотични савет неважан, па јој је било боље да напусти скупштину. Питање које се намеће гласи: каква је сврха Политичког савета, ако је неважан? Зашто га не укинути? Ко се ту заварава? Да ли угледници који у њему седе и њихове сујете?

Но, ова странка није нарочито велика, па ни њене грешке нису тако трагичне, иако су мучне. Вођство највеће странке у влади сматра да је нормално, па и у „реконструисаној влади”, да човек буде министар и да има приватно предузеће које ће влади продавати рачунаре. Сукоб интереса? Боже сачувај, то се грађанству само чини. Шеф мањег партнера у власти сматра, пак, да је сасвим нормално да у реконструисаној влади седи министар који обећава куле и градове, па иако му то нико не тражи, а онда не испуни ни пети део својих обећања. На страну то што би ова двојица министара у цивилизованом друштву сами поднели оставке чим би новинари открили њихову бруку. Ако им, пак, недостаје осећај одговорности, премијер би их опозвао са дужности. Овде је, међутим, премијер, тј. председник Тадић (да се не заваравамо), опозвао само оног који је својом дрскошћу почео да боде очи не само огуглале јавности Србије него и старијег коалиционог партнера. Тако је, бар, јавност од Млађана Динкића на тренутак предахнула.

Но, ту су други асови србијанске политике. Највећа опозициона странка, која је већ извесно време и најјача странка у Србији, не зна шта ће са собом и толиком популарношћу. Убеђени су да нешто помпезно морају чинити, јер се плаше, поучени рђавим искуством стеченим међу крајњим десничарима, да ће им некако власт опет измаћи. Што јесте – јесте, дуго већ чекају да зајашу, више од једне деценије. Боје се да им се предност од више од 10 одсто над водећом странком власти опет некако не истопи. Не знају, међутим, како да каналишу незадовољство сиротих опозиционо усмерених грађана и из те безидејности рађа се претерана нервоза, а из нервозе грешке. Тако, целу су политику свели на захтев за расписивање нових избора, као да ништа друго у Србији није важно и као да су избори та чаробна реч која ће довести одједаред до темељних промена у друштву. Некако им не пада на памет да поразговарају са једним од коалиционих партнера да, бар, они који су правоснажно осуђени на казну затвора не буду и потпредседници странке. Једини је проблем како да натерају власт да распише изборе када њима одговара. Прво су мислили да митингују из дана у дан, ђутуре с Миланком Карић и јуловским борцем против богаташа Вулином, а затим да вођ странке започне штрајк жеђу и глађу. Од првога су, на њихову срећу одустали, а од другога, на њихову жалост, нису. Пуцали су сачмарицом у сопствену ногу и сада крваре. Власт их зачикава, јер она је способна само за политикантске игре а не и за озбиљну политику, питајући зашто не би на изборе ишли месец дана доцније. Уистину, каква је разлика ако се избори одрже 15. јануара уместо 18. децембра? Да ли ико мисли да је ова разлика важна? Како из свега изаћи чистог образа? Власт и опозиција се морају договорити. Нажалост, услед неспособности домаћих политичара, десиће се то под покровитељством европских старатеља.

доцент на Филозофском факултету у Београду