Два сценарија за расплет

Преговори о усвајању уставног закона, а самим тим и о утврђивању рокова за одржавање избора, пре свега парламентарних и председничких, започели су ове недеље, али, иако за сада нема наговештаја да су главни актери на политичкој сцени Србије постигли договор, уочљиво је да су странке почеле да пуштају пробне балоне и испипавају пулс својих конкурената. Први у низу сценарија о могућем расплету на политичкој сцени после усвајања устава изнео је (у више наврата) председник Србије и лидер Демократске странке Борис Тадић изјавом да би после изјашњавања грађана о највишем правном акту требало да уследе и парламентарни, али и председнички избори.

Ћутање ДСС-а

Ову изјаву многи су схватили као потврду једног другог сценарија по којем су се лидери ДС-а и ДСС-а договорили да и после избора задрже садашње државне позиције – Тадић председничку, а Војислав Коштуница премијерску. Донедавно, овакву могућност нису у незваничним разговорима искључивали ни поједини високи функционери ДС-а. Међутим, како ДСС већ недељама избегава да се званично изјасни о томе када би и на ком нивоу требало да буду расписани избори, челници ДС-а почели су јавно да говоре да би ова партија после избора требало да предложи и кандидата за премијера.

У овој странци, наиме, верују (ослањајући се на истраживања јавног мњења) да ће сасвим сигурно освојити највише гласова међу странкама такозваног демократског блока. Ипак, иста истраживања показују и да ДС неће освојити довољно посланичких мандата да самостално формира владу, док већина аналитичара као њиховог природног партнера за формирање будуће владе види управо Коштуничин ДСС.

То је разлог због којег се, и упркос тврдњама демократа да имају најмање десетак кандидата за премијера, чини доста реалном опција у којој би Коштуница и после избора остао председник владе.

Према овом сценарију, који у незваничним разговорима помињу и представници владајуће коалиције и ДС-а, Тадићева странка захтевала би да јој у следећој влади припадну ресори финансија, привреде и приватизације и полиција (и/или БИА), као и правосуђе. Управо расподела наведених ресора представља и највећи "камен спотицања" у разговорима ДС-а и ДСС-а, још од завршетка парламентарних избора крајем 2003. Међутим, за промену, ДС сада може, осим препуштањем премијерске позиције (на чему ДСС инсистира), апетите Коштуничиних демократа да подмири и ресорима спољних послова и одбране.

Наиме, пошто у случају реализације овог сценарија Борис Тадић остаје председник Србије (самим тим и командант оружаних снага, на чије функционисање би имао одлучујући утицај), ДС би могао да се одрекне места министра одбране и тај важан ресор понуди коалиционим партнерима. А како, по новом уставу, председник представља земљу у иностранству и потписује именовања амбасадора, Тадић би имао контролу и над ресором спољних послова, па му "дуплирање" надлежности није неопходно и могао би да понуди и Министарство спољних послова.

(Не)премостиве препреке

Наравно, постоји неколико препрека које треба прескочити како би овај сценарио постао остварљив, а прва је датум одржавања председничких избора. Тадић инсистира да они буду одржани када и парламентарни, и то пре краја ове године. Али, ако би Коштуница попустио пред тим захтевом, то би могло да се упише као успех ДС-а, који одавно тражи превремене изборе. А ако би пристао и на истовремене председничке изборе, Коштуница би потпуно препустио иницијативу Тадићу. Уз то, замерио би се и радикалима, којима се не жури на изборе.

Осим тога, уколико би се истовремено одржали и парламентарни и председнички избори, предлог Млађана Динкића, да цео "демократски блок" има заједничког председничког кандидата, остао би само то – предлог.

У том случају, Тадић би могао несметано да води своју председничку кампању, али и кампању своје странке, која би онда, како процењују истраживачи јавног мњења, могла да оствари бољи резултат и на парламентарним изборима. Подршком Тадићу, као заједничком кандидату на председничким изборима, ДСС би слабио своју позицију на парламентарним.

И због тога се чини да је у овом тренутку изгледнија опција да до краја године прво буду одржани парламентарни, па тек онда председнички избори. У том случају, да би сценарио по којем би ДС и ДСС после избора заједно формирали владу успео, неопходно је да те две странке пре парламентарних избора направе договор који предвиђа да, без обзира на број освојених мандата, Коштуница остане премијер а да Тадић на каснијим председничким изборима добије подршку ДСС-а.

Против овог сценарија не би имали ништа против ни на Западу, али би Тадић могао да има проблем ако би, приликом одређивања мандатара, "прескочио" кандидате из своје странке и мандат доделио Коштуници.

Према једној од варијација поменутог сценарија, ни овај проблем није нерешив. Уколико би резултати избора одговарали последњим резултатима истраживања јавног мњења, Тадић би, као председник Србије, могао мирно да понуди мандат за састав владе прво радикалима, као највећој странци, која не би могла самостално да састави владу (а питање је да ли би то могли и са социјалистима ако пређу цензус), потом својој странци (која би могла да има исти проблем као и СРС), па тек онда Коштуници.

Дакле, на први поглед нема непремостивих препрека за остварење овог сценарија, али је питање да ли ће Тадић и Коштуница успети да у кратком року достигну потребан степен сагласности и поверења, како би били сигурни да ће договор заиста бити поштован. Тим пре што поједини функционери ДС-а већ сада тврде да је постојао договор да се после референдума иде на истовремене председничке и парламентарне изборе и да је тај договор прекршен. Због тог договора је, наводно, и Тадић пристао на бројне уступке приликом усвајања устава.

Једначина с више непознатих

Наравно, овде остаје још неколико непознаница које би могле да створе проблем у реализацији тог сценарија. Уколико међународна заједница саопшти одлуку о статусу Космета пре одржавања избора, то би, како се процењује, могло да ослаби "демократски блок" и ојача радикале. Чак и да се то не деси, питање је да ли би ДС и ДСС освојили довољно мандата да могу сами да формирају владу или би морали да траже подршку мањинских странака. Неизвесно је, такође, и да ли ће Г17 плус, СПО, социјалисти и коалиција Чедомира Јовановића прећи цензус и да ли ће наредна влада моћи да опстане без подршке неке од тих странака.

Уколико, међутим, ДС и ДСС не постигну никакав споразум, постоји и другачији сценарио расплета, који такође предвиђа различите датуме парламентарних и председничких избора. Према тој опцији, Тадић као актуелни председник Србије не би могао (или бар не пуним капацитетом) да учествује у предизборној кампањи своје странке, што би евентуалној коалицији ДСС-а и Нове Србије, како процењују у овим странкама, повећало шансе да освоје приближно исти, ако не и већи број мандата од ДС-а на изборима за Народну скупштину Србије. Након тога, ако би све ишло по плану ДСС-а, у фебруару би могли бити одржани председнички избори, на којима би "народни блок" поново могао да наступи заједно са Велимиром Илићем као кандидатом.

У случају да су му противкандидати Борис Тадић и Томислав Николић, Илић највероватније, како сада стоје ствари, не би имао шансе да прође у други круг. Међутим, његове шансе за пласман у други круг би биле веће уколико радикали процене да Николићева победа није изгледна, па за председника кандидују неког другог функционера, који не би могао да достигне Николићев резултат из првог круга председничких избора из 2004. године, од милион и сто хиљада гласова. У ДС-у, чак, не искључују могућност ни да то учине у договору са ДСС-ом. А у другом кругу, са евентуалном подршком радикалских бирача, рачунају у владајућој коалицији, Илић би већ могао озбиљно да угрози Тадићеве шансе.

Због инсистирања председника Бориса Тадића на истовременим председничким и парламентарним изборима у децембру, међу функционерима владајуће коалиције у Народној скупштини Србије почели су да разматрају још један сценарио, који предвиђа поновно увођење цензуса за избор председника Србије.

Да подсетимо, Закон о избору председника републике промењен је последњи пут у фебруару 2004. године, када је укинута одредба по којој у првом кругу председничких избора на биралишта мора да изађе најмање 50 одсто грађана с правом гласа. Тај цензус је, иначе, укинула садашња владајућа већина још пре формирања владе (претходно је у новембру 2002. године укинут цензус за други круг), чиме је омогућен избор председника републике у јуну те године.

Куриозитет у овоме је то што је посланичка група Демократске странке, на чијем челу је тада био актуелни председник Борис Тадић, гласала против укидања цензуса (као и Социјалистичка партија Србије), па би, у случају да се ова иницијатива званично покрене, ДС имао проблем да објасни евентуално противљење увођењу цензуса.

Исти проблем, међутим, имао би и ДСС, који је тада тражио укидање цензуса. Ипак, оправдање за враћање цензуса, владајућа коалиција нашла би у већим овлашћењима која нови устав даје председнику државе, због чега би морао да има и већи легитимитет. Међутим, и овај предлог је, чини се, само још један адут више у преговорима који улазе у одлучујућу фазу, мада им се крај још не назире.