Торбе од билборда

Знате ли шта се дешава с билбордима и банерима када се уклоне са београдских улица, зграда и фасада? Део одговора на ово питање налази се на адреси мале кројачке радионице у улици Франца Розмана у Београду у којој пет жена вредно прави торбе, пернице, фасцикле, футроле за мобилне телефоне, цираде за моторе и аутомобиле, ципеле и шешире и то од штампане ПВЦ фолије коју су до јуче красиле рекламе великих фирми.

Идејни организатор ове креативне кројачке радионице је Миодраг Недељковић, председник удружења „Еко баг” који објашњава да је идеја концепта о поновној употреби већ искоришћеног рекламног материјала „шпанског порекла” и да је настала пре неколико година када је Мадрид био кандидат за Олимпијске игре и када су готово све зграде у овом граду биле „обучене“ у банере шпанске престонице. С обзиром на то да  оглашивачи нису знали шта да раде са километарски дугачким банерима по истеку кампање, дошли су на идеју да од штампане ПВЦ фолије праве торбе, кабанице за кишу, футроле за мобилне телефоне и цираде за аутомобиле, јер ПВЦ фолија трпи све временске услове.

– Нису сви материјали од којег се праве банери истог квалитета, тако да торбе од квалитетнијих материјала могу да потрају две деценије, а од оних мало лошијих барем годину, две – колико и потраје модни правац. Будући да се свакога дана с београдских фасада скине барем 10.000 метара квадратних банера који се не може рециклирати, чије време полураспада износи милион година, а не сме се ни бацити – јер је то законом забрањено, ми смо одлучили да спојимо лепо и корисно и направимо занимљиве модне детаље од некадашњих реклама – објашњава Недељковић.

Међутим, најважнији део ове приче је да ове уникатне торбе праве жене које су у социјалном речнику новог миленијума заведене као „транзиционе губитнице” јер су изгубиле посао или су постале технолошки вишак у својим предузећима. У жељи да остану конкурентне на тржишту радне снаге, многе жене су се преквалификовале и доквалификовале, а градске власти Београда дале су новац за њихову додатну едукацију и за куповину машина на којима оне шију торбе.

– Одлучили смо да направимо социјално удружење и дамо другу шансу женама које су у вихору транзиције изгубиле посао – каже Миодраг Недељковић.  

Уникатни модни детаљи израђују се под будним дизајнерским оком Иванке Стаменовић Грујаковић (53) која се налазила на бироу рада пуних 12 година. Она каже да је велики део свог радног века провела у редакцији женског магазина „Нада” на изради кројних шнитева, а потом је прешла у „Борбу” где је постала технолошки вишак.

– С радошћу сам прихватила овај посао у коме се не зарађује много, али је велика сатисфакција чињеница да велике фирме као што су „Мерцедес”, Ерсте банка, Привредна комора Србије, музички фестивал „Егзит” и ТВ Б92 наручују наше производе који се излажу и на Сајму рециклаже. Мени су банери веома инспиративни зато што пружају мноштво могућности за уметничку креацију – до сада смо од њих израђивали ташне, ципеле, шешире, новчанике, цираде за аутомобиле и моторе, пернице, футроле за мобилне телефоне, тениске рекете и штапове за голф, кабанице и струњаче за гимнастику. Понекад су услови у којима радимо изузетно тешки – морали смо да затворимо врата наше фирме у два најхладнија зимска месеца јер бивши закупци пословног простора нису платили грејање, па су радијатори били ледени и није било услова за рад. Међутим, за  непуних месец и по дана откако смо се вратиле на посао направиле смо око 270 торби – каже Иванка Стаменовић Грујаковић и додаје да је Секретаријат за заштиту животне околине Београда дао донацију за ово мало предузеће.

Њена колегиница Јованка Брујић (55) каже да је након 25 година рада у текстилној фабрици „22 децембар” доспела на биро када је њена фирма отишла у стечај, а у статусу незапослене особе била је пуних осам година

– Имала сам 47 година када сам остала без посла, а то су године када немате законске услове за одлазак у пензију, а немате ни наду да ће вас неко запослити у струци или ван ње. Нисам дозволила себи да паднем у депресију, већ сам радила код приватника који су ме бедно плаћали. У у једном тренутку сам схватила да је боље да седим код куће него да одлазим на посао за који нисам плаћена. А онда сам сасвим случајно на телевизији чула да се организује обука за прављење еко-торби, пријавила сам се за ту едукацију и данас радим посао који волим – истиче Јованка Брујић.

Катарина Ђорђевић