Сви смо ми заточеници бирократије

Главни циљ активности удружења ,,Клуб здравље” јесте заштита права пацијената. Пет година смо пуноправни члан Међународне алијансе организација пацијената (179 чланица), чије седиште је у Лондону и која је под покровитељством Светске здравствене организације.

Не мислим да је наш народ толико неук и немаран и да због тога не иде редовно код лекара. Пре бих рекла да је систем лоше постављен па смо сви заробљени у пауковој мрежи администрирања, расипања, беспримерног трошења времена. Како то да свако од нас лако и без много процедуре стиже до услуге код приватника, док у државним установама морамо буквално да арчимо време од шалтера до шалтера. Наше удружење је радило анкету у Београду и Панчеву, где су грађани навели да здравству највише замерају нељубазност особља и бескрајно губљење времена. Пацијенти сматрају да на основу тога што сваког месеца издвајају 12,3 одсто од својих прихода у заједничку здравствену касу имају право на одговарајућу услугу. Међутим, кад дођу у дом здравља, осим што чекају, особље је често нељубазно, а готово редовно половина апарата не ради; зачудо, исти апарати у приватном сектору увек раде.

Корупција је ескалирала од када закон дозвољава да лекари из државних установа раде и приватно, чак у истој установи у вечерњим сатима. Ништа слично не постоји нигде у свету. Нажалост, све је по закону. Државне установе су, могло би се рећи, постале у неким случајевима регрутни центар за приватну праксу. Постоји, дакле, низ системских и организационих проблема који су довели до тога да се код лекара иде у крајњој нужди, док се због мањих здравствених проблема, кад год је могуће, посета лекару одлаже. Нажалост, често са кобним последицама.

Европска повеља о заштити права пацијената (Брисел, 2002), коју је наша земља потписала, али је није ратификовала, основ је, између осталог, за доношење закона о заштити пацијената, који има већина европских земаља. Ми тај закон немамо. Jeдно од укупно 14 права пацијената, колико овај документ дефинише, јесте право на поштовање пацијентовог времена. Данас се СМС-ом може завршити много тога, од наплате за паркирање до вађења разних докумената, једино се државно здравство опире примени нових технологија, тако да то буде у служби грађана; на пример, да се заказују прегледи и не губи време. Са усхићењем нам представљају савремену скупу дијагностику, али кад грађани треба да баштине те нове технологије, онда се историја болести куца на писаћој машини.

С друге стране, лекари су оптерећени администрирањем. У примарној заштити буквално су претворени у писаре који се боре са обиљем папира за потребе РЗЗО. Тако смо сви заточеници бирократије – и лекари и пацијенти.

У анкетама које смо радили грађани желе под истим условима да се лече у приватним као и у државним установама. Та два сектора ни после десет година реформе нису интегрисана. Иако је Устав изједначио државно и приватно, у здравству то није случај. Зашто пацијенти не би могли, уколико то желе, на пример, да доплате разлику у цени, између оне коју признаје РЗЗО за одређену услугу и цене лечења код приватника, како не би плаћали и допринос и услугу из свог џепа? Они који се лече код приватника су на овај начин дискриминисани. Ево и другог примера – има више приватних него државних апотека, али у њима није могуће подићи лек на рецепт на терет осигурања. Зашто? Немамо више државног ланца малопродаје прехрамбених производа, све је приватно, само у фармацији опстаје државни монопол, на штету пацијената, наравно, јер има делова града и руралних средина где нема државне апотеке. Здрава конкуренција у свим делатностима кључ је напретка на Западу. Када ће тај принцип ући и у српско здравство?

Наши лекари су добри и у огромној већини честити људи, међутим, неефикасан и лоше организован монополски систем произвео је тешке бољке, корупцију, дискриминацију, расипање новца пореских обвезника, а резултат свега тога је – болујемо и умиремо од болести које се могу спречити, високо смо на неславним листама по стопи умирања од срчаних обољења, рака и многих других болести.

Ми смо сиромашна нација, али се у здравству понашамо расипнички – нису интегрисани постојећи капацитети, државни и приватни, губи се време, које је необновљив ресурс, на листама чекања, немамо регистре оболелих од дијабетеса, рака, кардиолошких болести, што је ван памети у 21. веку, кад је све, ама баш све, информатизовано.

Председник удружења ,,Клуб здравље”