Svi smo mi zatočenici birokratije

Glavni cilj aktivnosti udruženja ,,Klub zdravlje” jeste zaštita prava pacijenata. Pet godina smo punopravni član Međunarodne alijanse organizacija pacijenata (179 članica), čije sedište je u Londonu i koja je pod pokroviteljstvom Svetske zdravstvene organizacije.

Ne mislim da je naš narod toliko neuk i nemaran i da zbog toga ne ide redovno kod lekara. Pre bih rekla da je sistem loše postavljen pa smo svi zarobljeni u paukovoj mreži administriranja, rasipanja, besprimernog trošenja vremena. Kako to da svako od nas lako i bez mnogo procedure stiže do usluge kod privatnika, dok u državnim ustanovama moramo bukvalno da arčimo vreme od šaltera do šaltera. Naše udruženje je radilo anketu u Beogradu i Pančevu, gde su građani naveli da zdravstvu najviše zameraju neljubaznost osoblja i beskrajno gubljenje vremena. Pacijenti smatraju da na osnovu toga što svakog meseca izdvajaju 12,3 odsto od svojih prihoda u zajedničku zdravstvenu kasu imaju pravo na odgovarajuću uslugu. Međutim, kad dođu u dom zdravlja, osim što čekaju, osoblje je često neljubazno, a gotovo redovno polovina aparata ne radi; začudo, isti aparati u privatnom sektoru uvek rade.

Korupcija je eskalirala od kada zakon dozvoljava da lekari iz državnih ustanova rade i privatno, čak u istoj ustanovi u večernjim satima. Ništa slično ne postoji nigde u svetu. Nažalost, sve je po zakonu. Državne ustanove su, moglo bi se reći, postale u nekim slučajevima regrutni centar za privatnu praksu. Postoji, dakle, niz sistemskih i organizacionih problema koji su doveli do toga da se kod lekara ide u krajnjoj nuždi, dok se zbog manjih zdravstvenih problema, kad god je moguće, poseta lekaru odlaže. Nažalost, često sa kobnim posledicama.

Evropska povelja o zaštiti prava pacijenata (Brisel, 2002), koju je naša zemlja potpisala, ali je nije ratifikovala, osnov je, između ostalog, za donošenje zakona o zaštiti pacijenata, koji ima većina evropskih zemalja. Mi taj zakon nemamo. Jedno od ukupno 14 prava pacijenata, koliko ovaj dokument definiše, jeste pravo na poštovanje pacijentovog vremena. Danas se SMS-om može završiti mnogo toga, od naplate za parkiranje do vađenja raznih dokumenata, jedino se državno zdravstvo opire primeni novih tehnologija, tako da to bude u službi građana; na primer, da se zakazuju pregledi i ne gubi vreme. Sa ushićenjem nam predstavljaju savremenu skupu dijagnostiku, ali kad građani treba da baštine te nove tehnologije, onda se istorija bolesti kuca na pisaćoj mašini.

S druge strane, lekari su opterećeni administriranjem. U primarnoj zaštiti bukvalno su pretvoreni u pisare koji se bore sa obiljem papira za potrebe RZZO. Tako smo svi zatočenici birokratije – i lekari i pacijenti.

U anketama koje smo radili građani žele pod istim uslovima da se leče u privatnim kao i u državnim ustanovama. Ta dva sektora ni posle deset godina reforme nisu integrisana. Iako je Ustav izjednačio državno i privatno, u zdravstvu to nije slučaj. Zašto pacijenti ne bi mogli, ukoliko to žele, na primer, da doplate razliku u ceni, između one koju priznaje RZZO za određenu uslugu i cene lečenja kod privatnika, kako ne bi plaćali i doprinos i uslugu iz svog džepa? Oni koji se leče kod privatnika su na ovaj način diskriminisani. Evo i drugog primera – ima više privatnih nego državnih apoteka, ali u njima nije moguće podići lek na recept na teret osiguranja. Zašto? Nemamo više državnog lanca maloprodaje prehrambenih proizvoda, sve je privatno, samo u farmaciji opstaje državni monopol, na štetu pacijenata, naravno, jer ima delova grada i ruralnih sredina gde nema državne apoteke. Zdrava konkurencija u svim delatnostima ključ je napretka na Zapadu. Kada će taj princip ući i u srpsko zdravstvo?

Naši lekari su dobri i u ogromnoj većini čestiti ljudi, međutim, neefikasan i loše organizovan monopolski sistem proizveo je teške boljke, korupciju, diskriminaciju, rasipanje novca poreskih obveznika, a rezultat svega toga je – bolujemo i umiremo od bolesti koje se mogu sprečiti, visoko smo na neslavnim listama po stopi umiranja od srčanih oboljenja, raka i mnogih drugih bolesti.

Mi smo siromašna nacija, ali se u zdravstvu ponašamo rasipnički – nisu integrisani postojeći kapaciteti, državni i privatni, gubi se vreme, koje je neobnovljiv resurs, na listama čekanja, nemamo registre obolelih od dijabetesa, raka, kardioloških bolesti, što je van pameti u 21. veku, kad je sve, ama baš sve, informatizovano.

Predsednik udruženja ,,Klub zdravlje”