Кредитна наркоза

Премијер, уједно и министар финансија, Мирко Цветковић са потпредседником владе Божидаром Ђелићем и гувернером Народне банке Србије Дејаном Шошкићем враћа се са годишњег скупа светског финансијског крема из Вашингтона са 800 милиона долара нових позајмица – по четвртина за сваку од наредне четири године. Половина ће бити утрошена за покривање буџетског дефицита, а друга за структурне промене, инфраструктурне пројекте (непознате намене) и мала и средња предузећа.

Прошле недеље смо утаначили детаље око активирања руског зајма за инфраструктурне објекте. За железницу, пре свега. Сума иста – 800 милиона долара.

Последњих месеци држава Србија се  задужила и код домаћих комерцијалних банака, продала је државне обвезнице за динаре и девизе, очекује и позајмице европских банака… Радо се држава задужује, јер 1,5 милијарди евра дефицита у буџету ваља некако попунити. Отуда и потреба да се прода Телеком.

И док с једне стране економисти упозоравају да је наш оштар темпо задуживања нешто чиме се ваља озбиљно позабавити, са друге стране потребе никада празније касе изискују нове зајмове. Како то помирити?

Тешко или – никако?

Једноставно, што би рекао проф. др Млађен Ковачевић, ми смо се као наркомани „навукли” на кредите. Научили смо да живимо на туђ рачун и од акумулације, штедње, капитала... И то није од јуче, али данас то поприма опасне размере, јер наш национални колач много спорије расте од стопе по којој се задужујемо.

Суштина наше невоље – да позајмљени долари не праве паре, профит из којег бисмо намиривали бар камате, ако не можемо увек и у сваком часу да вратимо и главницу. Када су нам одобравали зајам од милијарду долара Руси су рекли – 200.000 одмах за буџетски дефицит, али осталих четири петине за конкретне пројекте. Железница? Може. Дајте пројекте на основу којих ћемо вам дати паре. А ми? Немамо их, а хоћемо зајам. Па ни браћа не дају паре на невиђено.

Можда овај пример није најбољи за оно што нас жуља због чега могу да стрепе и будуће генерације – ми не улажемо у производњу робе и услуга, разменљива добра, с којим можемо у свет, већ у фискални минус или у најбољем случају – инфраструктуру, која, опет, на мала врата уђе у буџет, а с тим се не праве велики извозни послови већ само претпоставке за будуће дане.

Мало је један Фијат за све оно што би нам покренуло домаћи економски замајац. Потребне су нам десетине мањих или већих Фијата, али ми осим хорског певања, како смо богомдани за страна улагања, ништа конкретно у том погледу не чинимо, али се зато радо задужујемо, купујући туђим новцем парче социјалног мира, али то не може, на нашу невољу, дуго да потраје. Буђење из кредитне наркозе биће дуго и болно.