Ко су Прави Финци

Прави Финци неће паре својих пореских обвезника да троше на неодговорног европског ујака. Јер он их носи у коцкарницу да их проћерда на жетоне за рулет. Ако је крава одгајена у Финској, онда и млеко добијено мужом треба да се попије у домовини, а не да се просипа по Европи. Финска неће да плаћа за туђе грешке. Већ је очигледно да су пакети помоћи за Грчку и Ирску погрешно распаковани, па зашто би онда настављали да по истом рецепту припремамо нове дарове за Португалију.

Метафоре о мужи и европском рулету које користи лидер Правих Финаца Тимо Соини, Брисел види као антиевропске и опасне по опстанак еврозоне, али велики број становника нордијске земље сложио се да је вођа ове странке убо тамо где Финце највише боли. Резултат је „шокантан” успон ове партије која је, уместо досадашњих шест, на изборима у прошлу недељу добила 39 места у парламенту, догађај који је један од великих хелсиншких листова (Амулехти) назвао већ у наслову на првој страни „револуција”.

После „земљотреса” у Финској, тло у Бриселу полако се смирује можда и зато што се европосланици пред Ускрс већ спремају да бизнис класом одлете својим кућама. Чују се и први оптимистички коментари у вези са изгледима да се и за презадужену Португалију ипак упакује неко решење. Јер, како кажу, све државе морају да испуњавају своје обавезе, па то важи и за Финску без обзира на то што је извесно да ће у новој влади важан глас имати и Прави Финци.

У Скандинавији се пак тражи објашњење за феномен наглог раста популарности деснице. Иако свака од „ксенофобичних странака себе назива посебном и другачијом од осталих”, како сматра шведска новинарка Лиса Бјурвалд, чија је књига „Раст расизма: срамота Европе” у понедељак осванула у књижарама, оне су мање-више исте.

За Праве Финце каже да због кризе и веће незапослености желе да зауставе долазак странаца, иако је број имиграната у Финској нижи него у другим земљама ЕУ и износи само 3,5 одсто. Ипак, они су успели да питање имиграције ставе у први план.

Нови симпатизери и чланови Правих Финаца желе да заштите своју унутрашњу и спољну политику од бирократије ЕУ и да одрже свој стандард, „да буду своји на своме”. То се такође односи на културни и национални идентитет. У програму ове странке јасно се истиче да се она „противи Европској унији, и уласку Финске у НАТО”, затим да је за укидање обавезног учења шведског језика у школама, за смањење финске помоћи страним земљама, док се на домаћем терену залаже за веће државно улагање у инфраструктуру и индустрију, стриктнију казнену политику, „ограничавање финансијске подршке за културне активности које нису усмерене на промоцију финског идентитета”...

Све су то принципи који се по европским узусима квалификују као „екстремно националистички”. Профил „просечног правог Финца” направљен је и на основу истраживања урађеног на великом узорку пред саме изборе. Резултати указују да чланство Правих Финаца није из маргинализованих слојева.

Највише гласова добијају од ниже образованих грађана који зарађују поприлично: између 50.000 и 70.000 евра годишње. То су углавном мали привредници, таксисти, власници фитнес клубова или радници у некој фабрици. Занимљиво је да су им омиљена кола „мерцедес бенц”. Не би се, значи, успротивили ни већем увозу квалитетних аутомобила из Немачке. Али им се не допада када се финско млеко пресипа „у португалски чабар”.

Заслуге за успон финских националиста приписују се и неким ретким врлинама лидера странке: Тимо Соини је једноставно изузетно вешт оратор, способан да компликоване ствари представи на једноставан начин и да се тако приближи „обичном човеку”. Он има необичну памет, дух и харизму, оцењују фински аналитичари.

То не значи да ће се, сада када готово извесно улази у владу, до краја држати прокламованих принципа. Довољно је вешт и духовит да ће умети да их омекша, а да то прође непримећено.

Зорана Шуваковић