Ko su Pravi Finci

Pravi Finci neće pare svojih poreskih obveznika da troše na neodgovornog evropskog ujaka. Jer on ih nosi u kockarnicu da ih proćerda na žetone za rulet. Ako je krava odgajena u Finskoj, onda i mleko dobijeno mužom treba da se popije u domovini, a ne da se prosipa po Evropi. Finska neće da plaća za tuđe greške. Već je očigledno da su paketi pomoći za Grčku i Irsku pogrešno raspakovani, pa zašto bi onda nastavljali da po istom receptu pripremamo nove darove za Portugaliju.

Metafore o muži i evropskom ruletu koje koristi lider Pravih Finaca Timo Soini, Brisel vidi kao antievropske i opasne po opstanak evrozone, ali veliki broj stanovnika nordijske zemlje složio se da je vođa ove stranke ubo tamo gde Fince najviše boli. Rezultat je „šokantan” uspon ove partije koja je, umesto dosadašnjih šest, na izborima u prošlu nedelju dobila 39 mesta u parlamentu, događaj koji je jedan od velikih helsinških listova (Amulehti) nazvao već u naslovu na prvoj strani „revolucija”.

Posle „zemljotresa” u Finskoj, tlo u Briselu polako se smiruje možda i zato što se evroposlanici pred Uskrs već spremaju da biznis klasom odlete svojim kućama. Čuju se i prvi optimistički komentari u vezi sa izgledima da se i za prezaduženu Portugaliju ipak upakuje neko rešenje. Jer, kako kažu, sve države moraju da ispunjavaju svoje obaveze, pa to važi i za Finsku bez obzira na to što je izvesno da će u novoj vladi važan glas imati i Pravi Finci.

U Skandinaviji se pak traži objašnjenje za fenomen naglog rasta popularnosti desnice. Iako svaka od „ksenofobičnih stranaka sebe naziva posebnom i drugačijom od ostalih”, kako smatra švedska novinarka Lisa Bjurvald, čija je knjiga „Rast rasizma: sramota Evrope” u ponedeljak osvanula u knjižarama, one su manje-više iste.

Za Prave Fince kaže da zbog krize i veće nezaposlenosti žele da zaustave dolazak stranaca, iako je broj imigranata u Finskoj niži nego u drugim zemljama EU i iznosi samo 3,5 odsto. Ipak, oni su uspeli da pitanje imigracije stave u prvi plan.

Novi simpatizeri i članovi Pravih Finaca žele da zaštite svoju unutrašnju i spoljnu politiku od birokratije EU i da održe svoj standard, „da budu svoji na svome”. To se takođe odnosi na kulturni i nacionalni identitet. U programu ove stranke jasno se ističe da se ona „protivi Evropskoj uniji, i ulasku Finske u NATO”, zatim da je za ukidanje obaveznog učenja švedskog jezika u školama, za smanjenje finske pomoći stranim zemljama, dok se na domaćem terenu zalaže za veće državno ulaganje u infrastrukturu i industriju, striktniju kaznenu politiku, „ograničavanje finansijske podrške za kulturne aktivnosti koje nisu usmerene na promociju finskog identiteta”...

Sve su to principi koji se po evropskim uzusima kvalifikuju kao „ekstremno nacionalistički”. Profil „prosečnog pravog Finca” napravljen je i na osnovu istraživanja urađenog na velikom uzorku pred same izbore. Rezultati ukazuju da članstvo Pravih Finaca nije iz marginalizovanih slojeva.

Najviše glasova dobijaju od niže obrazovanih građana koji zarađuju poprilično: između 50.000 i 70.000 evra godišnje. To su uglavnom mali privrednici, taksisti, vlasnici fitnes klubova ili radnici u nekoj fabrici. Zanimljivo je da su im omiljena kola „mercedes benc”. Ne bi se, znači, usprotivili ni većem uvozu kvalitetnih automobila iz Nemačke. Ali im se ne dopada kada se finsko mleko presipa „u portugalski čabar”.

Zasluge za uspon finskih nacionalista pripisuju se i nekim retkim vrlinama lidera stranke: Timo Soini je jednostavno izuzetno vešt orator, sposoban da komplikovane stvari predstavi na jednostavan način i da se tako približi „običnom čoveku”. On ima neobičnu pamet, duh i harizmu, ocenjuju finski analitičari.

To ne znači da će se, sada kada gotovo izvesno ulazi u vladu, do kraja držati proklamovanih principa. Dovoljno je vešt i duhovit da će umeti da ih omekša, a da to prođe neprimećeno.

Zorana Šuvaković