Одмор за очи и душу

Ту су човек и природа нераздвојни, живот аутентичан и спор у ритму реда успостављаног вековима. Ту је време заустављено, чини се, у тренутку који је био најлепши. А гост је увек добродошао, дочекиван срдачношћу утканом у гене житеља овог краја…

Ако сте уморни од модерних градских квартова, широких, бучних улица, ако сањате о питорексном одмору у сеоском окружењу, онда је ово предео Србије где ћете постићи склад свог ума, тела и срца са земљом, где ћете се заиста уземљити и напунити батерије новом животном енергијом.

Вилови су место где природа постаје бајка – одсјај сунца у капи росе на боровој иглици, ваздух који милује, шуме кроз које се ветар поиграва, осећај савршеног спокоја. То је планина лепотица - Златар, па четири језера у нетакнутој природи, кањон Увца, станиште белоглавих супова, Чувена хељдопита и разне врсте овчијих, козијих и крављих сирева из домаћих радионица, па паприке у павлаци, јагњетина у кајмаку… И, пре свега и најважније, - ту су људи. Скромни, вредни, топли, искрено пријатељски… Попут Милисава и Милеве Мандић који са својим сином Бојаном дочекују групу домаћих и страних новинара на студијском путовању по Западној Србији. Домаћин прича:

„Од Европе смо добили бесповратну помоћ коју смо уложили у реконструкцију две етно куће, некада брвнаре, и претворили их у модерне апартмане, и изградњу једног дуплекс апартмана тако да гостима нудимо 14 лежаја. Све смо опремили баш за сваког, па и најзахтевнијег госта. Моја Милева је годинама радила у ресторану као куварица, па од онога што сами узгајамо или производимо на сопственом имању, готови јела за свачији укус. Нема примедби, сви траже репете“, хвали Милисав своју вредну жену.

И ово домаћинство, попут многих других, укључено је у програм подршке развоју приватног сектора под покровитељством Европске уније. У оквиру тог програма посебна средства намењена су развоју сеоског туризма и производњи здраве хране, како би млади остајали на селу. Тако је остао и Бојан Мандић, двадесет осмогодишњи син наших домаћина из Вилова. Задовољан је због тога, не би се, каже, мењао са својим вршњацима из града. А и зашто би?

„Овде је лепо и зими и лети. Увек. Зими на овој висини од 1.200 метара снега има по шест седам месеци, може се скијати, санкати, или шетати у правој снежној идили. Људи долазе из загушљивих градова да се надишу чистог ваздуха, да се у овом миру одморе од ужурбаног у времену које као да је заустављено, да уживају у храни и пуцкетању ватре у пећи, тишини шуме, чудесном погледу који пуца на све четири стране света“.

Лепо је и лети, када све замирише мирисом стотина цветова а белоглави супови почну да крстаре небеским плаветнилом у потрази за храном, када са свих страна допире песма косача или жетелаца, када се одмарају и опијају сва наша чула… Лепо а мало познато.

Неоткривена лепота овог краја ипак се полако пробија и проналази свој пут до људи жељних овакве врсте одмора. Сврати и понеки странац, надају се, биће их све више.

Одавде је, све што је важно, близу. На само 45 минута вожње налазе се Кремна, Сирогојно, Мокра Гора, Шарганска осмица, Златибор, манастир Милешево, етно село Штитково, Ушачка пећина…

Ако уопште пожелите да из овог места некуд кренете. Када се једном у Виловима зауставите. Када једном те добре његове људе упознате…