Мистичност вечног празника

У речима да је све могуће ономе који верује налази се Христос, лепота, љубав, чудо, знак, апсолутна превласт духа. Мисао је то наизглед једноставна и добра да се њом започне и оконча дан, међутим, у њој су наталожени векови мишљења духовника, тумача Светог писма.

Читањем опширне студије руског научника Виктора Бичкова „Естетика отаца цркве, апологете, Блажени Августин”, у преводу Радисава Маројевића, и у издању „Службеног гласника” и Хришћанског културног центра (књига која је у родној Русији од 1982. бивала проглашавана „идеолошком завером”), боље ћемо разумети не само византијску, староруску и православну уметничко-естетичку културу, већ и шаролик комплекс естетичких представа и идеја Светих отаца, који представља прелаз од античке ка средњовековној естетици.

Како је у уводу овом издању нагласио Бичков, aesthetica patrum обухвата оце цркве од II дo IX века, „јер је управо у том периоду и била најпотпуније формулисана и утврђена светоотачка естетичка свест у писаним изворима”.

Први део студије посвећен је анализи ране патристике, од II до III века, чији су представници ушли у науку под називом апологете. Основни мотив њихових дела била је одбрана хришћанства у очима позноантичке публике, као и просвећивање гонитеља нове вере.

– У полемици са одлазећом античком културом, како грчко-римском, тако и блискоисточном, апологетичари су полагали темељ нове хришћанске културе. Раздобљу које је изгубило духовне идеале и моралне принципе, хришћанство је противставило једноставне, свима схватљиве хуманистичке принципе: човек је највиша вредност у том свету. Бог приноси себе као жртву ради његовог спасења, љубав према ближњем основни је принцип моралног живљења, пише Виктор Бичков.

Између осталих, аутор даје преглед дела апологета Јустина философа и мученика, Татијана Сиријца, Атинагоре, посебно наглашавајући значај александријске хришћанске школе. Као центар западне апологетике, и латинске хришћанске књижевности све до Августина, Бичков истиче римску провинцију Африку, са престоницом у легендарној Картагини. Као један од најактивнијих апологета у Картагини био је Тертулијан, који је први на латинском језику изложио главне поставке хришћанске вере. Значајно место у овој књизи Бичков даје тумачењу учења Оригена, који је први тежио стварању хришћанске догматике, као и проблему познања и свепрожимајуће љубави код Августина.

„Само оваплоћење Сина божијег, сва његова делатност на земљи, страдања и срамна смрт на крсту ради искупљења људских грехова били су од јеванђелиста, а затим и у светоотачкој мисли, схваћени као акција најдубље љубави Бога према људима.” Према дубоком убеђењу апологета, читаво духовно биће човека, све силе његове душе, сав његов емоционални и уметнички опит, морају да буду усмерени на докучивање Бога, на општење са њим. Аутор стога закључује да је образац и идеал уметничког стваралаштва, у свим врстама уметности још од времена раних хришћана, молитва – исказ упућен Богу из дубине срца. Тако је ранохришћанска естетика поставила духовне и моралне вредности изнад естетичких.

Бог је код првих хришћанских мислилаца представљан као велики уметник, који ствара свет као велико уметничко дело, а човек је био саздан као круна и врхунац видљивог света.

Тумачећи Августиново виђење Христоса, Виктор Бичков пише:

– Исус Христос истински је и једини посредник између Бога и људи зато што је имао нешто слично Богу и нешто слично људима. Он је својом праведношћу умртвио смрт, а истовремено је смртан као људи. Штавише, Христос се појавио међу грешним и подложним смрти људима у обличју слуге, смирен и понизан. Управо због тог „обличја слуге” Христос је и могао да постане истински посредник, спајајући у себи истовремено и жртву и свештеника, који самом себи приноси ту жртву.

Дионисије Александријски, пак, писао је поводом васкрсења Христовог, као о тајанственој победи над смрћу, овако: „Тај закон весеља, мистичност свештених дана и празник вечни, испуњавају нас по завршетку покајањем и љубављу, и његова беспрекидност никада не умањује лепоту васкрсења, а навика не слаби пријатност лепоте”.

Марина Вулићевић