Од кућне мачкице до самосвесне лавице

Коначно добар провод пред великим екраном, за наступајуће празничне дане! У редован биоскопски репертоар улази хит филм „Жена за украс” (Potiche), увек помало ексцентричног, али у сваком случају аутентичног француског сценаристе и редитеља Франсоа Озона, његова прва права комедија после филма „Осам жена” који је снимио још 2002. године.

Искричав, виспрен, колоритан и ритмичан филм „Жена за украс”, који говори о правом рату полова и класа, пун луцидних дијалога и обрта, заправо је Озонова адаптација истоимене булеварске комедије Пјера Барилеа и Жан-Пјера Гредија, постављене са огромним успехом на француске позоришне даске још 1977. године. Насловну улогу жене-трофеја, енергично и младалачки, занатски маестрално одиграла је француска дива Катрин Денев. Она, од потлачене буржујске домаћице, „кућног украса” који нема никакву практичну сврху, и супруге у сенци свога мужа и деце, стицајем неочекиваних околности постаје и челница фабрике, радничка хероина и политички лидер у локалној заједници, надигравши својим женским атрибутима све и свакога, па и моћног партнера Жерара Депардијеа. У најкраћем – као жена доживљава потпуно ослобођење о каквом, ни у својим најлепшим сновима, нису могле да сањају ни Клара Цеткин, па ни Роза Луксембург!

У кич иконографији и естетици типичној за Озона и његова дела, рађа се филм чија је форма за велико уживање, а садржај подстицајан за размишљање. Уз то, аутор се сасвим озбиљно бави и здравим смехом.

Чињеница је да је Озон пред собом већ имао добро написан и добро драматуршки скројен материјал (постојећи позоришни комад), али је својом адаптацијом, дорадом и прерадом, непогрешиво начинио и корак више. Лукаво је убризгао дозе ироније и полета и осавременио причу искрама реалног живота. Уз све то, насловну ролу поверио је својој миљеници, grande dame француског филма – Катрин Денев, чија је трансформација, од „кућне мачкице” до „самосвесне лавице”, фасцинантна и за дуго, дуго памћење. Денев не губи пажњу публике нити један једини од 103 минута трајања овог филма.

Као Сузан Пижол – жена чији је једини садржај да живи у сенци свога мужа господина Пижола (Фабрис Лукини), превртљивца и прељубника, који хитлеровским методама води фабрику кишобрана коју је Сузан, заправо, наследила од свог оца – Катрин Денев трчи кроз шуму у тренерци, седи са виклерима на глави, пресвлачи се и дотерује више пута дневно, слуша птичице, гледа цвеће у башти и пише поезију коју нико не жели ни да чује ни да чита.

Како креће њена психичка, креће и њена физичка трансформација, од промене одеће и стилова фризура до сцена у којима се она смеје самој себи. Ту су и сцене са Жераром Депардијеом (ово им је седми заједнички филм), у улози њеног некадашњег љубавника, комунистичког синдикалисте Бабана, са којим плеше у дискотеци и заносно пева као звезда водвиља. За то време, публика навија за њен коначни победнички спој професионализма и вечне женствености, животне снаге и сексепила који се не гаси, због чега Сузан Пижол завршава као најсрећнија особа на породичној фотографији овог Озоновог филма.

Процват женског ослобођења, романтична фантазија постављена у времену од полиестера, Озонов осећај за боје и костим, иронију и суптилно ругање, за комично и смех, за музику и ритам, а уз све то и сјајна глумачка екипа – јер уз Денев, Депардијеа и Лукинија, ту су још и Жереми Реније и Карин Вијар, чини филм „Жена за украс” незаборавним забавним путовањем у биоскопском мраку.