На трагу злочина

Новинар Драго Хедл је и у најтежим, ратним временима, када је власт од новинара тражила патриотизам а не професионализам, остао веран основним постулатима новинарства. Истеран из "Гласа Славоније" јула 1991, Хедла ратне прилике нису омеле да као сарадник сплитских листова истражује злочине које су хрватске снаге починиле над цивилима, превасходно Србима, у Осијечко-барањској жупанији. За узврат трпи претње домољуба који га оптужују да скрнави домовински рат. Ипак, његови текстови многима враћају веру у победу правде, а ове године довели су и до притварања Бранимира Главаша, некадашњег команданта одбране а затим и градоначелник Осијека.

Хедлу је признање за отварање осетљивих тема одао Међународни центар за новинарство, па смо разговарали у Осијеку уочи његовог пута у Вашингтон, где ће 15. новембра примити престижно признање у чијем образложењу пише да је награду заслужио за "изврсност у новинарству". Хедл жели да верује да је правосуђе Хрватске на путу да заврши посао који је он као новинар почео пре 15 година и нада се да ће ускоро писати путописе а не теме које "изазивају несаницу и мучнину у желуцу".

Претили су Вам смрћу, носите главу на послужавнику док истражујете злочине почињене над Србима у Осијеку и околини током рата. Шта вас мотивише?

– Нико не може да каже да је нешто морао да чини, свако има свој избор. Могао сам, попут колега, да се приклоним власти, да је глорификујем. Изабрао сам критичку дистанцу и почео да се бавим темом ратних злочина које су починили Хрвати. Фрустрирала ме је политичка флоскула која је била и део политичке праксе у Хрватској, а коју је изрекао председник Врховног суда Хрватске, највиши правни ауторитет у држави, рекавши да су Хрвати водили одбрамбени рат, стога нису могли да чине злочине. Знао сам да то није тачно. Низом текстова доказао сам да су и Хрвати, без обзира на то што су били жртве агресије и водили одбрамбени рат, учинили ствари које не служе на част ономе за шта су се борили. Детаљно сам истражио оно што се догађало у средини у којој живим. Јесте Осијек током рата тешко живео, али није јунаштво изводити људе из подрума и кућа, одводили их на обалу Драве и ликвидирати, како би исказали "домољубље". Моје писање је многе иритирало, посебно људе који су били умешани у злочине, а који су били и високо позиционирани у хрватској политици.

Како сте уверили починиоце злочина да проговоре о егзекуцијама?

–  Истраживао сам предања која су колала градом и дошао до застрашујућих сазнања да то нису били усамљени ексцеси, па се неко отео контроли или из очаја или жеље за осветом починио злочин. Постојао је план неколицине људи и појединаца у хрватској војсци који су то систематски спроводили. Разоткривање злочинаца не умањује оно што су чинили истински хрватски домољуби који су часно бранили земљу. Један део њих схватио је рат као прилику у којој је све дозвољено. Неки су то искористили да "наплате" старе рачуне, други су људе из ћефа одводили из њихових кућа и ликвидирали само зато што су "наопаких крвних зрнаца". У Осијеку је тада владала суманута идеја да Србима треба послати поруку, па су убиством десетак виђенијих Срба другима дали знак да оду. У томе су, на жалост, делимично и успели.

Није ли тешко после раскринкавања починитеља живети у средини где неки у вама виде хероја, а други најгорег издајника?

–  Много је више оних који ме подржавају, додуше тихо, у пролазу ме потапшу по рамену и кажу: "Наставите тако, немам довољно храбрости да станем гласно уз вас". Чини се да је више оних који прете јер су бучни, халабуком компензују мањински положај у друштву. Већина жели да се то рашчисти, јер док се не буду именом и презименом идентификовали сви они који су злочине чинили, до тада ће град носити хипотеку злочина.

Изгледало је да Главашу никад неће бити одређен притвор, а онда му је допуштено да избегне хапшење и наизглед добровољно оде у затвор?

–  Главаш је од процеса направио естрадну представу. Он до последњег дана није веровао да ће му одредити притвор. Сматрао је да његова харизма и снага још толика да му нико ништа не може. Било му је згодно да буде жртва, да се прикаже као мета стаљинистичких и иних прогона, како би што више политички профитирао. Превидео је тежину оптужби и доказа које је полиција током годину дана открила. Главаш је веровао да ће му Шекс, Санадер, можда Месић, помоћи да се извуче. Ишло му је добро док судије нису биле склоне да потпишу налог за његово притварање, јер је и међу њима доста оних који мисле да би се тиме замерили Главашу и номенклатури на власти. Тако је Главаш, иако окривљен за тешка недела, отишао на Светско фудбалско првенство, отварао своју веб страницу и објављивао исказе сведока, свакодневно био у медијима, користио прилику да буде на насловним странама. Водио је кампању праћену жестоком реториком према премијеру Санадеру и Владимиру Шексу, председнику Сабора, уверен да ће снага његових напада онемогућити потез којим би потврдили да он није жртва политичке харанге. Преварио се, офанзива није испала најбоља одбрана, иако је у једном тренутку изгледало да истрага губи конце, сведоци су били застрашени, претило је да ће се Главаш извући. Онда је полиција темељним радом направила "породични албум" у коме је прецизирала ко, кад и на који начин притиска сведоке. Државни тужилац Младен Бајић учинио је велику грешку што у старту није тражио притвор за Главаша, пустивши га да се брани са слободе. Увидео је грешку и тек у трећем покушају успео да издејствује Главашево притварање. Пресудно је утицала међународна заједница, тачније Европска комисија која је интервенисала код Санадера и упозорила га да се врло лоше гледа на ту судску фарсу у Хрватској. Санадер је одмах "као грађанин" изјавио да је забринут због стања судства у држави; уследило је гротескно понашање власти – саборска комисија која одлучује о имунитету посланика у року од 24 сата донела је потпуно супротну одлуку него претходног дана, исто и Жупанијски суд у Осијеку. Дакле, политика им је рекла да престану с том лакрдијом. Добро је што су докази које полиција има толико су чврсти, има много сведока, па ће се Главаш сад тешко извући.

Први сте објавили интервју са кључним сведоком Главашевих злочина Крунославом Фехиром, који је тиме и себе послао на оптуженичку клупу?

–  Фехир је у време "случаја гаража" имао свега 16,5 година. Тада, када су сви паметни родитељи своју децу склањали из рата, његов отац Јосип довео га је у рат, у Бранимирову постројбу. Крунослав ме је позвао и рекао да с тиме више не може да живи и проговорио је. За разлику од Главаша, он се покајао, извинио породицама жртава, иако је утврђено да није он убио Чедомира Вучковића, који је мучен у гаражи и умро од тровања киселином из акумулатора коју је био присиљен да попије.

Фехира је полиција морала да дислоцира из Осијека. Јесте ли помислили да одете из Осијека?

–  Никада, рођен сам у овом граду и ту ћу остати. Мој одлазак из Осијека представљао би предају. Знам да је Главаш једном разматрао постоји ли правна могућност да ме прогласи непожељним грађанином и депортује из Осијека.

Сада сте сведочили против Главаша. Омча се стеже?

–  Има наде за правду, а занимљиво је да Главаш штрајком глађу реагује на истрагу о ликвидацијама на Драви, тврдећи да с тим нема никакве везе, чиме је нехотице потврдио да има везе са ликвидацијом Вучковића и убиствима сумпорном киселином у гаражи. Случај "селотејп" је серија убистава на Драви – грађане су одводили у Дубровачку улицу у Осијеку, тукли, малтретирали, онда спровели на Драву, пуцали у потиљак и бацали у реку. Радослав Ратковић је то преживео и у истрази испричао шта се догађало у Дубровачкој улици. Пронађени су извршиоци злочина, припадници самосталне ускочке сатније, јединице која је обављала ликвидације. Они својим исказима терете Главаша као налогодавца за убиства. Сатерани су у ћорсокак, јер је Главашу блиска особа током рата, његова секретарица Гордана Гетош-Магдић, све признала и упутила полицију на траг ко су остали актери. Ухапшена су шесторица а четворица су признала учешће у ликвидацијама. Један од њих је и сам умало био жртва; он је пуцао у Ратковића и промашио два пута, тачније два пута су га погодили у исто место у образ и метак је изашао кроз вилицу, повреда није била смртоносна. Главаш је одредио да се казни онај ко је промашио Ратковића, за опомену другима. Везали су га селотејпом и повели пут Драве, али га је Дино Контић, један од шесторице ухапшених, пустио да побегне јер није хтео да пуца "у хрватског војника". Толико о монструозности механизма тих ликвидација.

Открили сте да је постојала "методологија ликвидација"?

–  Били су организовани у тзв. тројке. Јединица је била подељена на три сегмента, једни су одводили људе из кућа, други спроводили тортуру у Дубровачкој, а трећи ликвидације. У тројци за ликвидације увек су била два стална припадника самосталне ускочке сатније, а трећи није знао шта га чека. На обали Драве би му гурнули оружје у руке и рекли: "Пуцај". Као обред иницијације, доказ лојалности припадности јединици. Случај дописнице "Политике" Снежане Берић доказује да су људи привођени Главашу, у Дубровачку улицу. Берићева је имала срећу, како сам чуо, да је Милошевић телефонирао Туђману, што јој је спасло живот. Мада је и Главаш у једном интервјуу тврдио да она њему треба да захвали јер јој је спасао живот. Тиме је признао да је био господар живота и смрти. Ликвидације угледних суграђана Срба требале су да упозоре друге; Главаш је у интервјуу "Слободном тједнику" 1991. рекао да се те српске напасти треба ослободити. Очито је постојао програм "редукције броја Срба", а како нису могли ништа да учине онима који су били с друге стране ровова, светили су се онима који су били "при руци" у Осијеку, иако нису ништа нажао учинили.

Хоће ли за наших живота те ране бити зацељене?

–  То је могуће само ако правда буде задовољена и сви инспиратори, организатори и извршиоци злочина буду осуђени. Ако правда не стигне налогодавце злочина, бојим се да би нас поново могла стићи зла судбина. Из овог рата је остало много тога што на обе стране ствара фрустрације и вапи за судским епилогом. Ако се буде решио "случај Осијек", уз у највећој мери решен "случај Госпић" и отварање "случаја Вуковар", јер Мерчеп ће бити ускоро актуелизован, остају још Сисак, "Олуја" и "Бљесак", чиме би на најважнијим пунктовима где су се у Хрватској дешавали злочини – правда била задовољена. Исто је потребно учинити и у Србији и у Босни. Велика је одговорност на актуелним руководствима све три државе до то истерају до краја. Уколико то не ураде, бојим се да ће бити пропуштена велика шанса.

-----------------------------------------------------------

Као прст и нокат

–  Главаш је пре десетак дана најавио да ће показати документе од којих ће се многима завртети у глави. Да има оно чиме прети, верујем да би то већ употребио. Али у праву је кад каже да је Шекс све знао – њих двојица функционисали су као прст и нокат, а међу блиским сарадницима не може бити већих тајни. Шекс је знао шта се дешавало у граду, тим пре што се убиство Вучковића догодило у гаражи у истом дворишту у коме је спрат изнад Главаша био Шекс. Друго је питање је да ли је Шекс био налогодавац Главашу или Главаш њему, како се често прича по Осијеку.