Поезија као колективни перформанс

Рецепција песничког дела Матије Бећковића, комуникација коју остварује са читаоцима, још више слушаоцима његове поезије, његово прихватање у народу као савременог „живог“ Његоша, као песника-беседника, свакако захтева и приступ и тумачење његове поетике из естрадног и ораторског угла. Ту у првом плану долази драмска, дијалошка форма његове поезије, склоност ка поеми, окренутост прозном систему било да је реч о стиху (специфичан десетерац који инклинира прозном моделу кратких усмених форми), било да је у питању феномен увођења ликова у песму преузетих из усменог приповедања и надгорњавања („Рече ми један чоек“). Усменог приповедног типа је, често, и хумор, Бећковић готово да „лиризује“ хумор који функционише у колективној комуникацији, на релацији приповедач–слушаоци, односно део је усменог перформанса. Сходно томе и рецепција таквих његових песама усменог је типа, тако да је за њихово прихватање битна чујност, гласност поетских фигура и укупне изражајности, за разлику од поезије која се чита истиха, када су на осами песник и читалац, када предност имају интровертност и тежња ка поклапању (усклађивању) лирских доживљаја.

Бећковић се колективу обраћа директно или индиректно (зависно од избора одговарајућих жанровских облика). Када је у питању преузимање таквих облика из усмене традиције превладавају пословице, изреке, клетве, словенска антитеза, загонетање, шаљиве приче, анегдоте, шале. Врстан хумориста и сатиричар, пак, радо посеже за епиграмским, афористичким и формама графита. Тако остварена гласност главни је разлог, боље рећи даје песнику снагу, да својом поезијом напуни трг. И Стеван Раичковић је песник који је говорио своје стихове боље него драмски уметници, без чијег гласа ти стихови као да губе помало на снази када се читају. Али, он је пре камерни песник. На тргу би његово читање сопствених стихова остало без ефекта.

Бећковић је посве другачији тип песника. Гласност његових песама није гласност ода и химни 18. и 19. века, зависна од унапред мелодијски и ритмички утврђене прозодије, од мелодије и датог стиха који се, потом, у песми само педантно испуњавају речима. Бећковић негује, најчешће, сатирични десетeрац, који престаје да буде епски, већ је пре пародија епског десетерца. Зато у његовим песмама овај окоштали стих, који је спутавао генерације наших родољубивих лиричара, делује модерно, као нови тип изражајности. На том плану нужна су поређења његовог и Његошевог десетерца, начина њиховог убрзавања овога стиха. Његош на другачији начин и са другачијим намерама и циљем убрзава десетерац. У томе му помаже лирска народна песма у том стиху. Његошев десетерац погодан је за рецитовање које има привид епског певања, читави комади Горског вијенца се рецитују, готово се усмено изводе, често чак у два гласа: по двојица се надгорњавају ко више стихова зна напамет из Његошевог дела, па се наизменично надовезују, постављајући један другоме замке. Бећковић иде више на казивање, инклинира прозном моделу. Из тог разлога он уводи и прерађује прозне жанрове, уноси их у лирску песму на особит начин, чак се, понекад, у обликовању целине, макар и у подтексту, може наслутити структура хумореске, цртице, досетке, анегдоте. Тиме он остварује особиту комуникацијску раван, проширује поље изражајности српског песништва, при чему значајну улогу има његово проверено искуство хумористе и сатиричара. На том плану он остварује изванредну комуникацију са имагинарно замишљеним колективом као реципијентом.

Управо овакав приступ омогућује Бећковићу да једнако убедљиво једносмерне поруке, иза којих је у поезији стајао и уз њих пристајала значајна већина колектива, када се изјалове или у свакодневној пракси доживе фијаско, преокрене у ламент, у нову колективну мудрост проистеклу из негативног искуства (без обзира на то да ли смо то заслужили својом грешком или вољом светских силника). Он у јеку рата деведесетих година, страхота у које је уплетен српски народ, изванредно стихом уме да угоди колективну жицу националне успаљености, да чак у Новом Саду, Свечану салу Матице српске учини претесном и прегласном од поклича и аплауза, да му се у истом тренутку стихови примају на готово идентичан начин (безмало успева да оствари неоствариви апсолут на плану рецепције), и да у истој сали, после свих националних разочарања, изазове стиховима готово идентични колективни перформанс, само сад са позиције ламента, дефетистичког пркоса (потенцираног саркастичним хумором) колектива који је изневерен, осуђен и несхваћен од других.

Бећковић деценијама мајсторски показује снагу оног најпримордијалнијег остваривања песника као гласа народа. Али, његова гласност није гласност одаџија и химничара, или романтичарских абердара, већ посве другачија, примерена нашем времену, особита јер на јединствен начин изражава стање духовности нашег народа крајем 20. и почетком 21. века. У питању је нови тип колективног певања и мишљења који је Бећковић изванредно препознао, новог начина баратања са друштвом у којем је доминантна директна комуникација (сликом, звуком) путем нових медија. У том препознавању нове ере моделирања колективне свести, утврђивања јавног мњења и његовог преусмеравања према тренутним потребама остаје, ипак, непревазиђена виртуозност политичара.

Можда је Бећковић, његова поезија, наговештај сасвим нове епохе лирског песништва. Сустало у интими и интровертности, у тихој комуникацији на релацији песник–читалац, заморено од помодних посредничких посезања за туђим лирским доживљајима, пастишима интертекста и подтекста, дијалога са претходном лирском традицијом, као да се лирској поезији отвара и пут естраде, неоораторства, не би ли, као у срећна времена романтизма, ере грађанске лирике, опет кренула да се преноси и усмено, да се, што да не, и пева, да постане део модерних електронских песмарица, да попут грађанске лирике доживи да песма превазиђе песника, да дође тренутак да се не зна име аутора, већ да је важна песма сама за себе. Биће то ера усмености новог, вишег типа, када ће поезија да постане део пуног живота.

Ова страна поезије Матије Бећковића биће значајна за изучавање промена које савремено српско песништво доживљава последњих деценија. Иако се о њој мало пише, она ће бити парадигматски значајна када, сутра, неко буде озбиљније установљавао периодизацију српске поезије у другој половини 20. века и у првим деценијама века у којем живимо.    

*Са скупа посвећеног делу Матије Бећковића у Требињу