Поскупљује и глас

Данас се поставља светски рекорд у обједињавању, јер више од две милијарде хришћана заједнички слави Ускрс, што је ретка прилика у обично неподударном распореду празника. Уједно се прилично уједначава и календар у коме ће се разбуктати свакојаке међусобне подвојености: у добром делу те цивилизације васкрсла је изборна грозница.

Васкрсла је на нов начин. Са свих страна се најављује да ће, сходно свакојаким поскупљењима, скочити и цена воље бирача. Процењује се, наиме, да ће бити потребно да се уложи знатно више средстава и енергије него раније за придобијање њихове наклоности, истањене падом стандарда, растом незапослености и другим занемаривањима.

„Ако не гласате за нас, нећемо ни ми за вас”, поклич је који се чуо у Вашингтону, као ново упозорење властима, а који се може разабрати и на протестима у другим престоницама. Хоће рећи: изгубићете изборе ако и даље потребе грађана задовољавате мање него интересе финансијера ваших кампања.

Анкете и широм демократског света показују осетан, местимично и драстичан, пад поверења у политичаре. Врло су ретки лидери и власти и опозиције који уживају солидну подршку. Углавном им се замера преваљивање терета економских драма на недужне. „Можда су анархисти били у праву да нам политичари и нису потребни”, иронизира шпанска књижевница Роса Монтеро у „Паису”.

Потребни су, наравно. Али, „празнине” у њиховом деловању, све чешће попуњавају самоорганизовања маса, поготову повезаних Интернетом. Побуне у Тунису и Египту могле би да послуже као инспирација и нама у борби против аутократских манира у демократији, напоменуо је „Ал Џазири” калифорнијски историчар Марк Левин, уз напомену да такво копирање „изгледа неоствариво” али да повест некад доноси „епохалне промене, када се најмање надамо”.

Тренутно, и европски југ наговештава промене на власти, какве су се ове године одомаћиле међу арапским непромењивостима. У Португалији је недавно пала влада па се сада ужурбано припремају ванредни избори. Премијери Шпаније и Италије, Сапатеро и Берлускони, обећали су да се неће кандидовати на предстојећим изборима. Француском председнику Саркозију је рејтинг толико низак да се већ нагађа о избору његовог наследника.

У реизбор није сигуран ни Обама, па је кампању почео 18 месеци пре гласања. Опозиција је ојачала и прикочила му реформе, због чега му је опала и популарност међу подржаваоцима. За „компромисерство” га критикује и нобеловац Пол Кругман поручивши, у „Њујорк тајмсу”, да је „нацији потребан председник који у нешто верује и показује спремност да остане при свом ставу, а тако нешто се сада не види”.

Необично мешкољење се примећује и у Русији. Председник Медведев и премијер Путин не поричу да би могли да се појаве као изборни ривали, иако их многи доживљавају као „нераскидиви тандем”.

Неизвесности су веће у Белгији која никако да састави коалициону послеизборну владу. Политичка лелујања се осећају и у низу других европских земаља. Чак и на пословично толерантном северу континента, изборима су ојачане „отпадничке” странке које се противе приливу имиграната, а у Финској и солидарисању са презадуженим чланицама ЕУ.

Овдашња искушења су знатно оригиналнија и од захтева опозиције (чији лидер штрајкачки изнурује сопствени организам). У нашем многопартијском систему, међу главним актерима оживљене борбе за власт, нема никог ко већ није учествовао (или је и сада) у власти и ко није доживео да је изгуби. Нема ни изгледа, како сада ствари стоје, да им се као конкурент појави „неко ко још није испробан”. Такав вишак извесности не смањује дозе истрајног и неугодног вишка неизвесности. Иако сада, на пример, први пут имамо убедљиву званичну страначку већину за спољнополитички приоритет – придруживање Европској унији – рекло би се да разним „досеткама” (познатим и широкој јавности) себи додатно отежавамо остваривање тог циља…

Избори су неопходни али не и довољни за демократију, поодавно су констатовали познаваоци. Све је више земаља чији изабраници заборављају да она означава „власт народа”, упозоравају организације за заштиту људских права.

Политичка димензија економске кризе у Европи запостављена је „дослухом политичке и медијске елите” али њену важност све убедљивије истичу грађани и као демонстранти и као бирачи, указује немачки филозоф Јирген Хабермас у „Зидојче цајтунгу”. Свом гласу тако дижу цену: у складу са њеним растом другим сезонским атрактивностима, па и јајима за Ускрс, који управо обједињава…