Poskupljuje i glas

Danas se postavlja svetski rekord u objedinjavanju, jer više od dve milijarde hrišćana zajednički slavi Uskrs, što je retka prilika u obično nepodudarnom rasporedu praznika. Ujedno se prilično ujednačava i kalendar u kome će se razbuktati svakojake međusobne podvojenosti: u dobrom delu te civilizacije vaskrsla je izborna groznica.

Vaskrsla je na nov način. Sa svih strana se najavljuje da će, shodno svakojakim poskupljenjima, skočiti i cena volje birača. Procenjuje se, naime, da će biti potrebno da se uloži znatno više sredstava i energije nego ranije za pridobijanje njihove naklonosti, istanjene padom standarda, rastom nezaposlenosti i drugim zanemarivanjima.

„Ako ne glasate za nas, nećemo ni mi za vas”, poklič je koji se čuo u Vašingtonu, kao novo upozorenje vlastima, a koji se može razabrati i na protestima u drugim prestonicama. Hoće reći: izgubićete izbore ako i dalje potrebe građana zadovoljavate manje nego interese finansijera vaših kampanja.

Ankete i širom demokratskog sveta pokazuju osetan, mestimično i drastičan, pad poverenja u političare. Vrlo su retki lideri i vlasti i opozicije koji uživaju solidnu podršku. Uglavnom im se zamera prevaljivanje tereta ekonomskih drama na nedužne. „Možda su anarhisti bili u pravu da nam političari i nisu potrebni”, ironizira španska književnica Rosa Montero u „Paisu”.

Potrebni su, naravno. Ali, „praznine” u njihovom delovanju, sve češće popunjavaju samoorganizovanja masa, pogotovu povezanih Internetom. Pobune u Tunisu i Egiptu mogle bi da posluže kao inspiracija i nama u borbi protiv autokratskih manira u demokratiji, napomenuo je „Al Džaziri” kalifornijski istoričar Mark Levin, uz napomenu da takvo kopiranje „izgleda neostvarivo” ali da povest nekad donosi „epohalne promene, kada se najmanje nadamo”.

Trenutno, i evropski jug nagoveštava promene na vlasti, kakve su se ove godine odomaćile među arapskim nepromenjivostima. U Portugaliji je nedavno pala vlada pa se sada užurbano pripremaju vanredni izbori. Premijeri Španije i Italije, Sapatero i Berluskoni, obećali su da se neće kandidovati na predstojećim izborima. Francuskom predsedniku Sarkoziju je rejting toliko nizak da se već nagađa o izboru njegovog naslednika.

U reizbor nije siguran ni Obama, pa je kampanju počeo 18 meseci pre glasanja. Opozicija je ojačala i prikočila mu reforme, zbog čega mu je opala i popularnost među podržavaocima. Za „kompromiserstvo” ga kritikuje i nobelovac Pol Krugman poručivši, u „Njujork tajmsu”, da je „naciji potreban predsednik koji u nešto veruje i pokazuje spremnost da ostane pri svom stavu, a tako nešto se sada ne vidi”.

Neobično meškoljenje se primećuje i u Rusiji. Predsednik Medvedev i premijer Putin ne poriču da bi mogli da se pojave kao izborni rivali, iako ih mnogi doživljavaju kao „neraskidivi tandem”.

Neizvesnosti su veće u Belgiji koja nikako da sastavi koalicionu posleizbornu vladu. Politička lelujanja se osećaju i u nizu drugih evropskih zemalja. Čak i na poslovično tolerantnom severu kontinenta, izborima su ojačane „otpadničke” stranke koje se protive prilivu imigranata, a u Finskoj i solidarisanju sa prezaduženim članicama EU.

Ovdašnja iskušenja su znatno originalnija i od zahteva opozicije (čiji lider štrajkački iznuruje sopstveni organizam). U našem mnogopartijskom sistemu, među glavnim akterima oživljene borbe za vlast, nema nikog ko već nije učestvovao (ili je i sada) u vlasti i ko nije doživeo da je izgubi. Nema ni izgleda, kako sada stvari stoje, da im se kao konkurent pojavi „neko ko još nije isproban”. Takav višak izvesnosti ne smanjuje doze istrajnog i neugodnog viška neizvesnosti. Iako sada, na primer, prvi put imamo ubedljivu zvaničnu stranačku većinu za spoljnopolitički prioritet – pridruživanje Evropskoj uniji – reklo bi se da raznim „dosetkama” (poznatim i širokoj javnosti) sebi dodatno otežavamo ostvarivanje tog cilja…

Izbori su neophodni ali ne i dovoljni za demokratiju, poodavno su konstatovali poznavaoci. Sve je više zemalja čiji izabranici zaboravljaju da ona označava „vlast naroda”, upozoravaju organizacije za zaštitu ljudskih prava.

Politička dimenzija ekonomske krize u Evropi zapostavljena je „dosluhom političke i medijske elite” ali njenu važnost sve ubedljivije ističu građani i kao demonstranti i kao birači, ukazuje nemački filozof Jirgen Habermas u „Zidojče cajtungu”. Svom glasu tako dižu cenu: u skladu sa njenim rastom drugim sezonskim atraktivnostima, pa i jajima za Uskrs, koji upravo objedinjava…