БАЛАДА О НЕДОСТИЖНОМ

До средине прошле недеље власт је тврдила да Ратка Младића нигде нема: "Кад га будемо лоцирали, сигурно ће бити ухапшен!" Тако је акциони план, најављен као модел окончања потраге, сведен на дуго чекање и игру случаја. Легенда о лукавој хајдучији и неухватљивости надрасла је и самог одметника. Већ годинама га нико није видео, осим јатака којима се ових дана суди. Али о томе где је генерал у овом тренутку, ти недужни људи не могу да знају било шта.

Уосталом, и генерал Нинослав Крстић лепо каже да би Младића радо примио на конак. Чак би и стражу чувао док овај спава. Тако смо добили још један прилог за дозидавање херојског мита. Независно од хипотеке великих злочина, Ратко Младић је постао симбол пркоса и ината дела нове генерације. Чак и оних који су били премлади да појме шта се то догађало деведесетих. Не могу да прихвате ни нову ранг-листу вредности и серијских националних понижења. Зар Младић није једини који не жели да га вежу, нити да око тога тргује са било ким?

Тај човек је постао славан, више по прогону и фантастичној одметничкој мимикрији, више по великој тајни коју крије, него по кривици. Ваљда и за њега важи претпоставка о невиности. И исконско право да са својом слободом чини шта му је воља, ако још верује да је то где се он налази ипак слобода. Мада, у неку руку јесте, осећање моћи пред дугом и млаком руком прогона.

У амбијенту стрепње за исход референдума о уставу, а и нешто пре тога, власт је оставила Младића у сенци. Изгледало је бесмислено да га тражи и хапси у предреферендумској атмосфери. У ствари, као да је успостављен "тројни пакт" на релацији између тужитељице Карле дел Понте, српске владе и бегунца.

Свако ради свој посао. Госпођа Понте је остала чак и без довољног нивоа креативности. Њене процене и захтеви се понављају са истим нивоом (непотребне) жестине, и у томе нема ничег новог. Њен наступ је постао досадно предвидљив, па и непродуктиван, да више не изазива страх од последица. У званичном Вашингтону се причају анегдоте о њеном непотребно агресивном гарду, с наводним учинком попут оног великог сисара у стакларији.

Ипак упорност те жене фасцинира. Неко би одавно пресвиснуо пред зидом који јој је постављен у Србији, па би коначно разумео, зачудо рафинирано, српско игнорисање. Али, она не, уверена да је у епохалној мисији, која ће коначно резултирати променом смера виолентне балканске историје.

Влада се месецима мучила у процепу између притисака из Европе и света, и непредвидиве нарави домаћег бирачког тела. Јесу прекинути преговори, али не за свагда. Тачно је да Косово измиче из руку, али можда не за свагда. Добили смо устав, који такође не мора да буде вечит. Можда и Младић неће утећи, нити бежати за сва времена.

Ако има бар симболичне истине о "прећутном споразуму", онда нас чека мање драматична политичка еволуција на крају године. То би значило да је српска власт спремна да ублажи резултате најгорих решења око Космета. Јер, објективно то једино и може, уз снажну поруку да ће косовски преседан доносити нове и још веће потресе. И на Балкану, али и даље од њега. А они, наравно, неће моћи да ублаже српску драму. Него ће још више, из даље или блиске историје уздизати или обнављати митове и клицати онима који су још у стању да имају свој избор, насупрот свему.

То је тај амбијент у коме ваља више стрепети од губитака, него живети у блаженим илузијама, или се уздати у спортски балкански инат. И све то би захтевало један озбиљан политички програм за стање које би могло да настане, а да буде у нескладу са нашим надама. Наши лидери се више баве разумевањем правде, права и принципа, уместо стања ствари.

Због тога је једна езоповска изјава стигла са места одакле се изјаве углавном не дају. И то од шефа БИА, господина Радета Булатовића. Он се потрудио да лаконски објасни зашто Младић није у Хагу. Занимљиво, изјава шефа БИА могла би да се разуме и као јавни цинизам тајне службе. Он је казао да Младић није ухапшен "због друштвених околности!"

То би могло да буде и опште место, једна широка лицитација са интересима државе насупрот захтевима "са стране". Па се, дакле, ценило да је мање зло ово што се иначе догађа. Али, изјава првог тајног полицајца је пре свега политичка, и скоро се нимало не тиче струке, нити оперативне идеје о "лоцирању". Да је то рекао Војислав Коштуница, све би личило на јавну опструкцију и повратак дечијих болести из раног односа првог српског министра и хиперактивне тужитељке.

Могло би да се каже и ово: власт коначно признаје да је ипак гледала Младићу кроз прсте. Власт признаје да није сасвим, ако је уопште, ставила у шаке тајне службе. И да су друштвене околности, такве какве су. Дакле, сложене и компликоване, је л`? У њима о интересима државе може да одлучи и Раде Булатовић, ако се другачије не нареди. Ако се није наредило, а изгледа није, онда нам је остало само чуђење.