Танка црна линија

У марту лањске године председник Тадић беше жустро проговорио против организованог криминала. Његова је одлучност била на максимуму, па је изгледало да су српски кумови без шансе. Јер не би се шеф државе оглашавао тек тако.

Дан или два после њега, министарка правде Снежана Маловић упорно је тврдила како од државе јачих нема, па макар то био и Шарић, успешан пословни човек затечен овде са тонама опијата.

Држава је запленила дрогу и вероватно је спалила како заносни прах не би допао у нос радозналој омладини. Шарић и још неколико његових пословних људи одметнули су се, како то обично бива, у непознатом правцу.

И министар полиције Ивица Дачић могао је да дода своје вицепремијерско и полицијско мишљење мудрој сентенци министарке правде. А то је да државна сила не трпи конкуренцију у показивању снаге, па дакле ни у бесконачној запетљанцији кумовских веза.

Стицајем неких околности, аутор овог текста се у то време беше нашао при највишем месту, на коме шеф државе није показао превише оптимизма. Али одлучности је било, као што почетак овог писмена казује. Око њега је владао кабинетски спокој, па се стекао утисак да је читава држава са својим проблемима и усхићењима сажета на Андрићевом венцу.

Годину дана после, важно је знати зашто је спласнуо Тадићев ентузијазам? Утисак овог аутора се може разлагати на мање или више утемељених претпоставки, а кључна би била ова: шеф државе није имао подршку. Није имао довољно добру потпору за оно што је наумио. Можда његови саветници нису одабрали добро тежиште, мада је и Шарић био и јесте крупна зверка у неразмрсивој сивој зони политичког и реалног криминала.

Председник је зазирао од мистерије која настаје на нивоу симбиозе реалног криминала и разуђеног механизма државног апарата. А то значи како се део подземља лагодно успентрао на власт (парламентарну, извршну и судску), што омогућује криминализованим деловима државе да сиђу у подземље.

Постоји оправдана стрепња од распореда реалне моћи у држави и међу кумовима, рачунајући и на погодност наведене патолошке симбиозе. То значи пре свега ранг финансијске снаге, при чему се осиромашена држава судара са енормно богатом мафијом, склоном и спремном да плати све и кога треба, на било ком нивоу. Рачуна се да мафијашка унија у Србији располаже са активним потенцијалом од око десетак милијарди долара, како би могла да сачува главницу богатства.

У најгорој варијанти (процена тајних служби) могла би и да организује врло мобилну и опасну градску герилу. И овако у Србији већ има више од 60.000 наоружаних и накриво насађених бодигардова (без ревносне полицијске контроле). Многи од њих обучавани су у аматерској домаћој радиности, и као такви опасни су за своје штићенике, околину и сами за себе.

На том нивоу тврдња министарке правде изгледа као храбрење пред огледалом, јер да није тако паролу није потребно изрећи, још мање понављати. Дачић се редовно слика кад полиција похвата групу разбојника, правећи себи полицијски и политички маркетинг. Његова порука која у езоповском препеву гласи: „Видите како ми то радимо...!” није лишена значаја. Али кључни параметри владавине коалиције реалног и политичког подземља остају нетакнуте.

Колубара је метафора застрашујуће корупције у кругу који поштена полиција и тужилаштво не сме да дира. У односу на стотине милиона евра несталих одатле, капитални дилер дроге Шарић је прави почетник.

Он је пао на испоруци, и оставио држави своје треш грађевинско царство које је тријумфално показано грађанству. Колубара се не дира, јер то је део политичког залога бивше власти за будућност садашње. Дирнеш ли тамо, чућеш како те оптужују за политички прогон, и то је одбрана могућа само у примитивној политичкој демократији, у њеном пародијском привиду.

Покушај да се испитају могући инспиратори Ђинђићевог убиства добили су одговоре у оптужујућој форми, чак и петицију против једнакости пред законом. Побуну црвених беретки, као покушај државног удара пар екселанс, јавно је подржао председник државе против које је удар зачет.

Све су то наслеђа која воде српско друштво у цивилизацијски глиб, правну анархију и вредносну таму. Уз корупцијски елдорадо у владајућој олигархији, заиста је тешко председнику, све и да хоће, да покрене људе који су само дужни да раде свој посао. Његово је било само да их подсети, али ствари углавном крећу низбрдо.

Ако је овај текст условно посвећен председниковој одлучности која је углавном остала без одјека, слутим да човек нема праве ослонце у власти, иако његова реална моћ није нимало спорна. Дакле, власт је ту, само шта са њом? И свако ради оно што уме или мора: мафија своје, држава своје. Срећу се само тамо и онда кад су упућени на исте послове.