Добро које ће добру служити

„Сви ми умиремо само једном, а велики људи по два пута: једном кад их нестане са земље, а други пут кад пропадне њихова задужбина“, гласи цитат Иве Андрића („На Дрини ћуприја“) који је послужио као увод у студију о српском задужбинарству ауторке др Марије Алексић.

– Књига „Задужбине културе Србије и јавност“ приређена је на основу моје докторске дисертације одбрањене на Факултету за пословне студије Мегатренд универзитета – каже Марија Алексић, указујући да феномен задужбина треба посматрати из више углова.

– Задужбина у нашем народу, језику, говору и схватањима има узвишено значење. Од низа различитих дефиниција мени је најближа она која каже да је задужбина добро које ће добру служити – истиче Марија Алексић.

Њена студија о задужбинарству представља један од иницијалних радова о овој теми у нашем друштвеном миљеу. Суптилно и осмишљено истраживање спојено је с потребом да се задужбинска делатност, која код нас поново оживљава, свестраније сагледа и стручно осветли, указује др Василије Радикић у приказу ове књиге.

Српско задужбинарство се, како историјски извори упућују, наслања на традицију из периода римских царева на овим просторима, да би посебан полет – на нашем тлу – добило у средњем веку (у време династије Немањића). На том мотиву заснована је у великој мери и морална вертикала наше усмене епике у чијем средишту је етика пожртвовања.

Тежња ка задужбинарству у Србији није прекинута ни под турском влашћу, при чему се, у складу с приликама, како бележи Вук Караџић, испољавала у новим, готово симболичким формама (изградња „ћуприје“ преко потока, поправка калдрме, постављање чесме крај пута и сл.). Сакрално задужбинарство обновило се и под турском доминацијом у 15. и 16. веку (манастири на Фрушкој гори, Манасија и др.).

Посебно историјско, културолошко и документарно значење у књизи има, свакако, поглавље „Дух задужбинарства и општи друштвени интерес на примерима српског задужбинарства с краја 19. и почетка 20. века“, у коме су издвојени примери највиших узлета српског задужбинарства у савременом добу, сматра Радикић.

Ослањајући се на богату документарну грађу, Марија Алексић је успела да у књизи васпостави аутентични дух задужбинарства и истовремено креира сажете портрете великих српских задужбинара и њихових задужбина које су даровали отачеству, наглашава Радикић.

Међу њима се посебно издвајају Капетан Миша Анастасијевић (улагао у развој школства, помогао штампање српских књига – посебно дела Вука Караџића, основао Београдску читаоницу, поклонио отаџбини зграду данашњег Ректората Београдског универзитета (Капетан-Мишино здање); Илија Милосављевић Коларац (тестаментом наменио да данашња зграда Коларчеве задужбине служи као центар народног просвећивања); Сима Андрејевић Игуманов: завештао палату на Теразијама народу (Игуманова палата).

Уз наведене велике задужбинаре и добротворе, још око 500 појединаца у Србији је између два рата завештало свој иметак задужбинама; а међу њима су: краљ Петар I Карађорђевић, Никола Спасић, Лука Ћеловић, краљ Александар I Карађорђевић, краљица Наталија Обреновић...

Ауторка задужбинарску традицију повезује с моралном вертикалом српског народа из које се та традиција доминантно надахњивала – сликовито је илуструјући народном изреком: „Дукат добија на сјају ако је у задужбини“.

П. М.