Споменица о Чарнојевићу нашег доба

Парусија, реч грчког порекла, има више значења. Једно од њих је помен – црквени обред – онима који више нису на овом свету. Српска књижевна задруга, у Малој библиотеци, у врло лепој опреми, објавила је књигу Динка Давидова (1930), историчара уметности, под насловом „Парусија”. Књига има две тематске целине: „Утисци о прошлости” и „Записи о прошлости”. У својим путним бележницама, објашњава Динко Давидов, често је уз описе икона и иконостаса, записивао и неке њему драге доживљаје, односно утиске. Из тих бележака, разноликог садржаја, настала је књига „Парусија”.

Парусија српској духовности – идентитету, култури, творцима и тумачима у бескрајној равници севера – мали је албум или споменар велике љубави и ерудиције академика Динка Давидова. Аутор из личног и националног угла, језиком књижевника и научника, истовремено, евоцира дух и језик у којем живе и граде, подвижу се и расејавају Срби, народ вере и традиције. „Парусија” је историја, путопис, имагинарно сећање – спој фактографије и транспозиције, преглед раскоши прегалаштва и лепоте, снаге самосвести. Записи Динка Давидова јесу медаљони за читанке одабраних тренутака – сјај историјских, уметничких, књижевних ослонаца, који траје у пространству и у сеобама нашег народа на вишеструким границама светова.

„Парусија”, додаје Лакићевић, чини колаж призора и портрета – са детаљима и значењима. Као на длану, виде се и говоре векови који претходе 19. столећу и васкрсу „сеобама развејаног” народа. На свет и време којим се највише бавио у својој науци, Динко Давидов у „Парусији” баца још један поглед – емпиријски, налик рекапитулацији и поеми. „Парусија” је ламент над Црњанским и ламент над нашим укупним постојањем: споменица о Чарнојевићу нашег доба.

Српска књижевна задруга, подсећа Мирослав Јосић Вишњић, штампала је његов роман „Приступ у кап и семе” у којем је аутор „Парусије” један од јунака.Све то говори да академик Динко Давидов, син Гојков, није залутао у свет уметности. Као и да су му чињенице важне колико и језик. Речници и лексикони кажу да је парусија „наручена, плаћена молитва”, „присутност и присуство идеја”, „долазак” и „нови Христов повратак”, чак и „писанија”, а по ДинкуДавидовом та реч је – помен, црквени обред, онима који више нису на овом свету. Она у себи крије „своју тајанствену суштину”. Динко Давидов је створио или отворио још једно значење те милозвучне речи. Цела његова књига је парусија, не зато што има ту реч у наслову, него због тога што су сви текстови сабрани у исте корице јединствена збирка идеја и појава у српском православном, уметничком и књижевном свету.

Утисци и записи Динка Давидова о прошлости, каже Јосић, прави су „путописни есеји” или прозне слике. Он страсно, живим језиком и одмереним речима, бележи слике и приче о зографима који су на иконе преносили интиму светитеља и људи, о бакрорезима који су пружали „знатно шири и разноврснији вид учености”, о графикама које приказују сакралне грађевине, о Јасминовом сокаку на Табану и рођацима коју су на презиме Давидов додали – ић, али и о Вуку Исаковичу кога би познао и да му је, после треће боце каференгије, „само једно око угледао” и о барокном мајстору Теодору Крачуну, чаробњаку Захарији Орфелину или господственом песнику и архимандриту Лукијану Мушицком који „чрезвичајно срдачно”, са очима „као у намаланих херувима”, дочекује радозналог Вука Караџића у шишатовачком салону и прњавору, па чак и о сузама које „капљу у тањир” једне старице, о „острвцима намрешкане хладовине” око манастира или о опојном мирису покошене траве и тамјана.

У свету жанрова, наглашава Јосић, постоји једна слична реч, али без слога – ру – пасија, сценски или музички приказ распећа или страдања сина Божијег. И као што је у музици најбољи пример за тај стилски облик Бахова „Пасија по Матеју”, тако ће и „Парусија по Динку” једног дана ући у речнике књижевних термина.

З. Радисављевић